Slika: demandaj/flickr.com
Ono što se čini pod spoljašnjim pritiskom jeste obično povinovanje i, bez obzira što, površno gledano, može ličiti na disciplinovano ponašanje, ne treba ga s njim izjednačavati, niti videti u njemu svrhu vaspitanja.
Samodisciplina, pre svega, podrazumeva slobodu izbora. Ako je dete uvek u situaciji da drugi biraju i odlučuju umesto njega, ono neće izgraditi ovu dragocenu osobinu bez koje će jednog dana kada se oslobodi tutorstva biti žrtva svakog iskušenja kome neće moći da se odupre.
Disciplinovanje je postepen proces u kome se detetu pomaže da svoje impulsivno, često besciljno i nekontrolisano ponašanje preobrati u svesno, odmereno ponašanje, vođeno razumom koliko i emocijama, koje ima određenu svrhu i pod njegovom je voljnom kontrolom. Ovakvo ponašanje detetu je potrebno da bi učestvovalo u životu i radu socijalne grupe u koju se uključuje, podrazumevajući sposobonost za selekciju ili suđenje u pogledu pogodnih odgovora, pogodan inhibitorni i regulativni mehanizam za vladanje impulsima koji bi mogli da ometaju način prilagođavanja pojedinca, kao i dozvoljeno zadovoljavanje svojih težnji za zadovoljstvom i nalaženje kanala za efikasnu i celishodnu aktivnost.
Najvažnije svojstvo ove značajne karakterne osobine jeste usmerenost ka cilju , s kojim su povezana i druga svojstva karakteristična za voljnu aktivnost:
- Inicijativnost (spremnost da se, polazeći od sopstvene odluke, preduzmu potrebne radnje)
- Odlučnost (sposobnost smišljenog donošenja odluka i njhovog sprovođenja u život)
- Istrajnost (postojana težnja da se postepeno ostvari cilj, ne smanjujući napore za prevazilaženje teškoća)
- Samokontrola (sposobnost odbacivanja misli i osećanja koji ometaju obavljanje planiranih radnji)
- Smelost (savladavanje straha i kolebanja i prihvatanje proračunatog rizika od neuspeha)
- Samostalnost (oslanjanje na sopstvene snage, odnosno izbegavanje da se traži pomoć drugih ako to nije neophodno).
Pored pomenutih svojstava ličnosti, čija je volja razvijena, javljaju se i takve osobine kao što su samodisciplina, vrednoća, efikasnost i sl.
Razvijena volja, samodisciplina spremnost da se preuzme odgovornost za svoje postupke i sposobnost snalaženja u spletovima društvenih odnosa jesu neke od najdragocenijih osobina stabilne, zrele i konstruktivne ličnosti. Te se osobine stiču kroz kroz čitavo detinjstvo i adolescenciju i njima se postavlja temelj u različitim uzrastima.
Kada se javlja samokontrola
Decu ranog uzrasta karakteriše emocionalnost, impulsivnost, težnja da učine šta žele u istom trenutku kada im je to palo na pamet, bez mnogo razmišljanja i posledicama. Zbog ovih svojih osobina ona ne mogu da odlažu neposredno zadovoljavanje svojih želja koje nisu uvek zasnovane na dubljim potrebama već situaciono tj. zavise od draži koja privuče dete u trenutnoj situaciji i traju dok ona ne iščezne ili bude potisnuta drugom draži, privlačnijom i upečatljivom.
Predškolska deca, pa čak i deca mlađeg školskog uzrasta često pokazuju nedovoljnu samokontrolu. U početku se voljna samokontrola ogleda u spremnosti deteta da se ponaša u skladu sa nekim određenim zahtevom koji je postavio roditelj ili vaspitač. Kada je zahtev zapamćen, to ponašanje biva trajno usvojeno i obavlja se i u odsustvu odrasle osobe, kao da je u pitanju sopstvena odluka. Na to se nadovezuju situacije u kojima deca planiraju i odlučuju, a zatim i ostvaruju ono što su odlučila.
Značaj isplaniranog režima dana
Razvoju unutrašnje kontrole kod dece naročito doprinosi dobro planiran i dosledno ostvarivan režim življenja, koji je dovoljno elastičan da se može prilagoditi dečjim potrebama i mogućnostima. On obezbeđuje prirodan i ravnomeran tok i smenjivanje aktivnosti i odmora, njihovo pravilno doziranje i usklađenost s ritmom življenja koji odgovara deci. Dobar raspored življenja stvara uslove da dete bude radosno i zadovoljno jer će njegova rana emotivna iskustva doprineti razvijanju pozitivnog identiteta o sebi.
Dosledno primenjivan režim dana i navikavanje na disciplinska pravila stvaraju kod deteta uverenje da se stvarnost oko njega upravlja prema nekom univerzalnijem redu, koji je izvestan i opravdan. Nalazeći se u poznatoj sredini i navikavši se na ustaljeni red, ono se oseća sigurnije jer može da s izvesnošću predvidi zbivanja i zahteve odraslih, kao i da planira svoje aktivnosti ako da ne odudaraju od predviđenog ritma. Kada su poznata i usvojena opšta pravila režima življenja i ponašanja, deca lakše i samostalnije razrešavaju međusobne konflikte, uspešnije sarađuju i vode računa o njihovom poštovanju.
Značaj samokontrole
Razvijena samokontrola i samodisciplina kod dece uslov su razvoja njihove volje. Samokontrola o kojoj je reč predstavlja i osnovu za razvoj sposobnosti koncentracije kod deteta, a vrlo je značajna i za razvoj njegove samostalnosti. Dete prestaje da bude puki izvršilac onoga što je odrasli kazao ili pokazao, preuzima inicijativu, a aktivnost koju obavlja, čak i kada je prihvaćena na zahtev odraslog, doživljava kao svoju sopstvenu, kao neku vrstu saradnje sa odraslim za koju ima i lične motive. To znači da je dete u stanju da sasluša odraslog, ali ne zbog slepe poslušnosti. Razliku između ova dva stava moguće je uočiti na osnovu pitanja deteta koja se javljaju u prvom slučaju, a u kojima se traže dopunska objašnjenja i obrazloženja, ili se čak raspituje o mogućnostima divergentnih rešenja, dok to u drugom slučaju izostaje. Pitanja svedoče o tome da su se kod deteta pojavili sopstveni motivi da uradi ono što je predložio odrasli.
Motivišite zato dete da radi u dogovoru sa vama i ulože uvek maksimum svojih snaga i sposobnosti.
Izvor: Emil Kamenov, „Predškolska pedagogija“, knjiga prva, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
Komentari 0