MALO DETE – MALA BRIGA, VELIKO DETE – VELIKA BRIGA. Svaki uzrast nosi svoja iskušenja i znači brigu za roditelje. Iako su iskušenja veća kad je dete starije, mnogi roditelji to shvataju kao lakši zadatak jer se s detetom tada lakše sporazumevaju i dogovaraju.
SVAKA MAJKA ODMAH SE ZALJUBI U SVOJE DETE. Ne, češće se događa da je potrebno vreme da se mama i beba međusobno upoznaju i naviknu pre nego što se rodi doživotna emotivna vezanost.
PRETERANOM LJUBAVLJU DECA SE MOGU RAZMAZITI. Ljubav niti može biti preterana, niti može na bilo koji negativan način uticati na dete. S druge strane, neće pokazivanje ljubavi razmaziti dete, nego određeni roditeljski stav, preterano zaštitnički odnos, dopuštanje detetu da se ponaša kako želi, bez jasno postavljenih granica.
MORA POSTOJATI JAZ MEĐU GENERACIJAMA. Generacijski jaz mora postojati samo u biološkom smislu. Ako znate pravilno slušati i razgovarati s detetom, jaz u komunikaciji i vašem odnosu ne mora se nikad pojaviti.
‘DOBRA’ MAJKA JE ONA KOJA NE RADI I OSTAJE KOD KUĆE S DECOM. Zaposlene mame mogu biti optimističnije, zadovoljnije osobe jer se mnoge žene koje ostaju kod kuće osećaju loše, zapostavljeno, nedovoljno važno. Osim toga, ako je majka zadovoljna svojim poslom, ima više samopouzdanja, što utiče i na povećanje samopouzdanja deteta.
‘SVAKO DETE VASPITALI SMO NA POTPUNO ISTI NAČIN, A ONI SU TOLIKO RAZLIČITI’, KAŽU RODITELJI. Različit je položaj među braćom i sestrama, različiti su uslovi i okruženje (izvan vaša četiri zida) u kojima raste prvo i svako sledeće dete, ali ponajpre, različit je odnos među roditeljima kada odgajaju svoje prvo, drugo, treće… dete. Takođe, sa svakim sledećim detetom roditelji imaju više iskustva u roditeljskoj ulozi, što bitno utiče na atmosferu u kojoj će dete rasti.
KADA DOĐE DO NEKOG KONFLIKTA IZMEĐU RODITELJA I DECE, RODITELJI SE MORAJU ‘DRŽATI’ ZAJEDNO. Vrlo je nepravedno da se roditelji postave na jednu stranu, a da dete ostave izolovano na drugoj strani. Osim što se dete tada oseća usamljeno i neshvaćeno, istovremeno se značajno urušava roditeljski autoritet, i to naročito onog roditelja koji staje na partnerovu stranu, a da pri tom ne deli njegovo mišljenje. Samo u slučaju vrlo važnih odluka dogovorite se s partnerom da zastupate isto mišljenje.
MOJE DETE NIKAD NEĆE IMATI TAKO DOBRE PRIJATELJE KAO ŠTO SU MU OTAC ILI MAJKA. Podrazumeva se da želite da vaše dete ima prijatelje koji će mu biti iskreni i dobronamerni, baš kao što ste vi. Ali, vaš zadatak nije da budete prijatelji, niti to možete biti. Deca će imati prijatelje među svojim vršnjacima, ali druge roditelje nigde neće naći. Budite ponosni na to.
JEDNORODITELJSKE PORODICE ZA DETE SU UVEK ŠTETNE, NEODGOVARAJUĆE PORODICE. Jednoroditeljske porodice su, jednostavno, drugačije porodice, baš kao što su međusobno različite i porodice s dva roditelja. Deca iz jednoroditeljskih porodica postižu ista akademska postignuća i ponašanja kao i njihovi vršnjaci iz porodica s dva roditelja. Na žalost ili na sreću, dva roditelja pod istim krovom nisu garancija harmonije i ljubavi.
AGRESIVNE IGRAČKE RAZVIJAJU AGRESIVNOST! Na pojavu agresivnosti uteče više faktora, uključujući sadržaje koje dete „upija“ putem televizije ili kompjuterske igre, ali ponajviše njegovo neposredno okruženje. Tako, ako u svom okruženju nema model agresivnog roditeljskog ponašanja, kao tolerantnog ponašanja, i ako je njegovo vršnjačko okruženje nenasilno, bez obzira na agresivne igračke, dete se neće razviti u agresivca.
TALENTOVANO DETE USPEH JE ANGAŽOVANIH I VRLO POSVEĆENIH RODITELJA. Zablude i predrasude vezane uz talentovanost dece su mnogobrojne. Na primer, obično se misli da je darovitost ili u potpunosti nasledna ili da je u potpunosti rezultat uticaja roditelja ili nastavnika. Takođe, veruje se da darovitu, tj. talentovanu decu mogu imati samo izrazito obrazovani roditelji ili samo oni s manjim brojem dece… Ipak, najizraženije je mišljenje da je darovito dete rezultat rada njegovih posvećenih i brižnih roditelja. Ipak, roditeljska uloga u odgajanju talentovanog deteta nije ni izbliza toliko velika. Ono najznačajnije što roditelj može i treba učiniti jeste da posmatra svoje dete i kada prepozna neku posebnost ili talent, usmeriti ga u odgovarajućem pravcu.
DETETOV PROBLEM JE MOJ (RODITELJSKI) PROBLEM. Većina roditelja detetov problem shvata kao vlastit, oseća se pozvanim pronaći rešenje. Pri tom zaboravljaju da bi to rešenje možda i bilo dobro kada bi problem bio njihov. Ali vaše dete je drugačije od vas. Ono ima svoje emocije i mišljenje, svoje ambicije i želje. Pomognite mu tako što ćete ga pažljivo saslušati, pružiti mu podršku i razumevanje, umesto da mu dajete svoje gotove odgovore i rešenja. Možda je vaš odgovor najbolji na svetu, ali, za vlastito dobro, dete do njega treba doći samo.
Brojne su i zablude o fizičkom kažnjavanju dece. Na primjer: „Batina je izašla iz raja“ ili: „I mene su moji roditelji tukli, pa šta mi fali?“ Ako ste od onih koji su prošli kroz „telesno čeličenje“ svojih roditelja, verovatno se toga još sasvim dobro sećate iako ste odrasla osoba. To je uticalo na vas, obeležilo vas je. Da su vas roditelji kažnjavali na neki drugi način, vi biste danas bili drugačiji kao osoba, imali drugačiji odnos prema svojim roditeljima, ali i prema svojoj deci.
„Fizičko kažnjavanje nije nasilje. Samo je seksualno nasilje pravo nasilje…“ ili „To što ponekad udarim dete ne znači da će ono sutra postati nasilnik.“ Ipak, pošaljete li poruku da je nasilje prihvatljivo jer se vi njime služite, dete će prepoznati takav način ponašanja jer ne poznaje nijedan drugi i usvojiti ga kao vlastiti model ponašanja. Drugi mogući ishod je da i kad odraste, dete ostane žrtva, kao što je i danas, odnosno: kada postane odrasla osoba, zadrži model vezivanja i „pronađe“ nekog drugog nasilnika.
Britanski novinar Tim Lott u magazinu The Guardian objavio je svoja razmišljanja o roditeljskim zabludama. Ovaj otac četvoro dece u svoj spisak zabluda je, osim mnoštva vlastitih iskustava, uneo i mnogo humora i ironije.
- Deca su razumna. Ne, deca su luda. Ne pokušavajte ih urazumiti.
- Deca su glupa. Ne, deca su vrlo pametna. Ona nastavljaju postavljati pitanja od kojih smo mi odrasli odustali.
- Deca obraćaju pažnju na ono što govorite. Ne, ona obraćaju pažnju na ono što radite.
- Najveći dečji strah je da ćete umreti. Ne, deca se najviše boje da nisu dovoljno vredna vaše ljubavi.
- Deca žele da na njih trošite mnogo novca. Ne, deca žele da na njih trošite mnogo vremena.
- Deca se rađaju dobra i onda se polako kvare. Ne, deca su, kao i njihovi roditelji, mešavina dobrog i lošeg.
Konačno, stav većine roditelja da je upravo njihovo dete lepše, pametnije, talentovanije od druge dece, takođe se može smatrati zabludom. Iako su statističke šanse da je vaše dete iznad proseka izrazito male, hajde da se složimo da je ovaj stav istinit. Upravo je vaše dete najlepše, najjedinstvenije, najidealnije… na svetu. Ali, i moje dete, takođe.
Jelena Holcer, dipl.pedagog
Izvor: Sensa
Komentari 0