Foto: Flickr
Sećam se kako smo sestra i ja svaki dan išle pešice u osnovnu školu. Ako je bilo vruće, nosile smo šorceve. Ako je padala kiša, ponele bi kišobrane. Zimi, probijale smo se kroz sneg u čizmama i skijaškim pantalonama. Pešačile bi više od kilometar i po dnevno, bez nadzora, po svim vremenskim uslovima, pet puta nedeljno. I zamislite, niko oko toga nije mnogo brinuo. SVI su pešačili!
Kad bi stigle kući, smazale bismo „zdravu“ užinu u vidu keksa i cedevite, i istrčale napolje da se ljuljamo ili prošetamo do parka, ili vozimo bicikle, ili tumaramo po šumama preko puta, ili trčimo po komšiluku sa svom ostalom decom koja su radila isto što i mi – I SVE TO BEZ MOBILNIH TELEFONA.
Naravno, kada bi se danas čovek usudio da pusti decu da bez nadzora jurcaju naokolo, neko bi odmah pozvao Službu za zaštitu dece, jer se to iz nekih razloga smatra nesmotrenim. Uprkos činjenici da su stope kriminala niže nego ikada ranije, roditelji se osećaju obaveznim da štite svoju decu 24 časa, 7 dana u nedelji, organizujući im svaki trenutak po svaku cenu – do mere da se plaše da njihovo dete čak i diše ako ga oni ne posmatraju dok to radi.
Kako se desilo da je učenje dece samostalnosti i nezavisnosti postalo loša stvar? I otkada je postalo dobro pratiti dete naokolo i štititi ga od svake moguće (stvarne ili zamišljene) opasnosti? Naša deca zbog svega toga neće izrasti u sposobne odrasle ljude koji umeju da se nose sa razočarenjem, bolom i neuspehom. Stavljamo ih pod stakleno zvono i činimo sve što možemo da otklonimo opasnosti umesto da decu opremimo veštinom kritičkom mišljenja kako bi sama mogla da se nose sa opasnostima i ublaže ih.
Ponosno priznajem da sam, prema današnjim standardima, “loš roditelj”. Ali, ne osećam se krivom zbog toga. Evo i zašto:
Nisam uvek 100% sigurna gde su mi deca
Kad moja deca kažu da idu napolje da se igraju, ne pravim pitanje. Idite! Igrajte se! Napolje! Zabavljajte se! Vratite se na večeru. Moja deca umeju da se drže zajedno. Znaju da ne treba da uzmu bombonu od stranca u kombiju. Zbog toga što su mnogo napolju, nijedan doktor mojoj deci ne mora da prepisuje “boravak napolju” kao terapiju protiv gojaznosti. Već su dovoljno na vazduhu, vežbajući.
Puštam ih da sebe snimaju dok prave gluposti
Svejedno će to raditi – pa zašto mi onda ne bi pružili i foto-dokaze kako bi ih kasnije kaznila Možda će i osvojiti nagradu emisije “Najsmešniji američki kućni video” za snimak neke od manje uspelih vratolomija. Šalu na stranu, volim što koriste svoju maštu i kreativnost da bi pravili video snimke svojih vragolija koje izvode napolju. Možda će postati novi Spilberg ili Skorceze. A možda će samo biti još neki od likova iz emisije “Džekes”. Ne znam, ali dajem im mogućnost da se glupiraju i saznaju sami.
Puštam ih da sami idu u grad
Moja deca znaju da se snađu u stignu od tačke A do tačke B. A to je važno jer se ja izgubim i na sopstvenom kućnom prilazu, i za slučaj da deca završe sa mojim smislom za orijentaciju,tj. njegovim nedostatkom, treba da nauče kako da, ako se izgube, zadrže smirenost i pronađu put nazad.
Jednom je moja ćerka Bruklin pala sa bicikla i odrala koleno dok su njih troje najmlađih bili u gradu. Čovek na biciklu je zastao, pomogao joj da ustane i pitao je da li je dobro. Tog dana je naučila da nisu svi stranci kriminalci koji žele da je povrede; naučili su da ne treba svakog da se boje. Došli su kući, uzeli zavoj i istrčali nazad na igranje. Zemlja nije prestala da se okreće zato što se ona udarila.
Puštam ih da idu u kupovinu
Moja deca će trknuti do prodavnice da kupe hleb ili čokoladu kada mi se prijede. Znaju kako da plate i provere da li su dobili tačan kusur. Ponekad, troje najmlađih dobiju malo novca da potroše u gradu. Sami izračunaju koliko će koštati da sve troje pojedu čašicu smrznutog jogurta ili tri korneta, ili bombone iz raznih prodavnica, pa onda odluče šta će kupiti. Uče se donošenju odluka, fer raspodeli novca i pravljenju kompromisa.
Naš grad ima mali zavičajni muzej u kom se može kupiti mapa blaga sa istorijskim lokalitetima. Kada je pređete, zaradite vezeni amblem. Moja deca su kupila mapu i obišla grad u potrazi za tragovima, usput učeći istoriju našeg grada. Da su sedeli u kući u dnevnoj sobi igrajući igrice po ceo dan, ne bi naučili ništa o indijanskom plemenu koje je tu živelo, prvim naseljima i razvoju lokalne poljoprivrede.
Dozvoljavam im da sami sebi prave obroke
Kad moja deca ogladne, uđu u kuhinju u sami naprave užinu. Umeju da skuvaju jaja, makarone sa sirom i mnogo drugih jela. Kada radim, prostirem veš ili nešto treće, dovoljno su odgovorni da se nahrane sami. A to se i isplatilo, budući da moj devetnaestogodišnjak sada ide u kulinarsku školu i pravi razne đakonije za porodicu.
U svemu što radimo postoji rizik, bez obzira koliko se neki ljudi trudili da ga eliminišu. Zašto učimo decu da hodaju, kad znamo da će padati, odrati kolena ili udariti glavu dok to pokušavaju? Zato što je učenje hodanja vredno rizika. Zašto puštam svoju decu da slobodno tumaraju okolo i igraju se napolju bez nadzora? Zbog toga što je taj rizik neophodan da bi stekla veštine donošenja odluka, nezavisnost, da bi bila zdrava, srećna i ponosna na svoje sposobnosti.
Iskreno, danas je u ovoj zemlji najveći “rizik” prilikom puštanja dece da se igraju sama – da će neka dosadna osoba odlučiti da ona (i vlast) bolje znaju kako treba podizati vašu decu nego vi. Ipak, učiti da se snalaziš u svetu bez straha od svakog izazova nema cenu, i vredno je malog rizika koji nosi.
Daun Mihen je majka šestoro dece uzrasta od 6 do 17 godina, autorka knjiga “Zato što sam tako rekla” i “Izgubićete dobijene kilograme i druge laži u vezi sa trudnoćom i porođajem”.
Piše: Daun Mihen
Izvor: Babble /Detinjarije
Komentari 0