I dalje prijatelja imam više nego pre ali se desila migracija. Ušli su neki novi, neki su otišli, neki su tu i ostali. Ja sam generalno smarač mama, bar to mislim za sebe. Godinu i po dana sam provela kući sa bebom i verujem da sam postala jako naporan prijatelj. Obzirom da sam uglavnom sama brinula o detetu, Isidora je bila jedini centar moga sveta. Kada na to dodamo i to da je sa nepunih mesec dana prvi put bila u bolnici, kao i da je bila bolesna non-stop i pila antibiotike i količinama dovoljnim za stanovništvo neke manje ostrvske države, možete misliti koliko sam usresređena bila. Da se razumemo, ne mislim da krug prijatelja po dolasku bebe na svet, treba da se menja ali je često to neminovno.
Sećam se kada je moja sestra rodila prvo dete, njene drugarice još nisu imale svoju porodicu. Ona nikada nije zapostavljala svoj društveni život. Ali bilo je naporno. Obično bi društvo svako veče igralo jamb, a nije se samo jednom desilo da ode da uspava bebu… I sama zaspi… Nekada je probude a nekada sama odu…
Ali život se zaista promeni. Sa jedne strane moj najbolji drugar koji guli poslednju godinu medicine, drugi izdržava celu primarnu porodicu, drugarice su u provodu, kupuju odeću.
Sećam se tako da sam otišla sa drugaricom i mojojm ćerkom u šoping centar. Natovarena kao mazga. Male i praktične torbe su sada daleka prošlost. Na sebi sam imala čizme od 1500 dinara a u tržni centar sam došla da kupim novi ranac za vrtić. Dok smo obilazili fancy prodavnice da moja drugarica nađe cipele za novu godinu, shvatila sam da ja tu ne pripadam. Cipele koje je želela da kupi su koštale oko 300 evra. Ostala sam u šoku. Inače, ja sam sve preračunavala u pelene.
Da ne bude zabune, kupovala sam ja nepotrebih gluposti na pretek. Zaljubim se u Nadala, rešim da naučim da igram tenis, kupim patike, traku, znojnice, i posle jednog termina odustanem. Upišem orijentalni ples, kupim baletanke us vim bojama, maramu, daire, diskove sa muzikom… Odustanem posle par termina. A te stvari drežde u dnu ormara. O količinama odeće, kozmetike, knjiga da ne pričam. Da ne spominjem da sam se sa svakog putovanja vraćala sa jednom torbom više i da nisam pitala šta koštza kada kupujem kugle sa vodom. Po slobodnoj proceni rekla bih da tu ima oko 500 eura, samo u kuglama.
Sada je to sve daleko iza mene, to je neki drugi svet. Ne bolji, ne lošiji, već samo drugačiji. Često sam ja gubila živce, želela da buden na drugom mestu. Da se probudim “prirodno“, da ne moram da spremam obrok za dete po satnici, da mogu da odem petnaest dana na more i da uživam bez obaveza. Upoznajem i dalje različite narode, kulture i običaje. Ne kažem da to sada nije moguće ali ipak na jedan malo drugačiji način.
Iako sam se uglavnom trudila da pristojno izgledam, bilo je dana kada sam imala masnu kosu podignutu u neku budžicu, ili neoprane zube a na sebi ispranu majicu i rastegnutu trenerku. Jer mi nije bilo bitno kako izgledam. Jer je jedina stvar koja mi je bila neophodna- san. A moglo bi da se desi i da se veš sam ispegla a sudovi operu. Da ne pričam kako je naporno kada beba celu noć plače, ima grčeve, muče je zubići ili nešto četvrto. Kada vaše telo otkazuje poslušnost a vi morate da imate snage. Jer ako nećete Vi, nema ko. A još kada dete ima temperaturu koja ne spada tako lako…
Sećam se propuštenog poziva moje drugarice u neko doba noći. Bila sam izbezumljena i uspaničena a ona me je samo zvala da mi pusti pesmu jer je bila na nastupu benda koji ja volim.
Roditeljstvo nas nauči mnogim stvarima. Da smo se nervirali zbog apsolutno nebitnih stvari, da nije uvek neophodno imati strpljenje. Pre sam imala toleranciju za sve i svakog. Trošili su me ljudi, situacije, obaveze. A onda sam povukla ručnu i posvetila se samo stvarima koje imaju smisla i koje vrede. Ne, ne vidim ništa loše što sedim u kafiću i pijem kafu ali bitno je sa kim jer ne ostavljam dete drugom na čuvanje ako za tim nema velike potrebe. I pre ću biti na nekom mestu u prirodi i igrati se sa svojim detetom nego u zadimljenoj prostoriji.
Samo jednom sam Isidoru ostavila sa drugaricom koja nema decu. Ne mogu da ne napomenem da sam zvala na svakih 20 minuta i da mi je laknuko jer je većinu vremena provela spavajući. Ne mislim da moja drugarica nije sposobna da tri sata čuva dete ali ne mislim ni da je prijatno da menja pelene i smiruje uplakano dete. Pogotovo ako kroz to nije prošla. Nekako uvek mislim da je praktičnije da decu pripazi neko ko ima svoju jer je taj neko već prošao kroz “slom živaca“.
I tako ljudi menjaju prioritete a samim tim i oni se menjaju. Zaista više nisam u mogučnosti da slušam nekog kako “pati“ jer nije bilo haljine u odgovarajućoj veličini, zato što ima malo celulita ili ne može da nađe adekvatnu torbu uz nove cipele. Dete me je naučilo šta je to život… Šta su bitne a šta manje bitne ili čak nebitne stvari. Ne kažem da sam srećna zbog viška kilograma ali sam srećna kada jedem sladoled sa svojim detetom u parkiću. I ne smeta mi što nisam stigla sebi da spremim kvalitetan ručak jer sam posle vrtića dete vodila na Adu. Stigla sam da oljuštim voće i napravim sok. Doći će vreme kada ću ja moći više…
Više za sebe…
Poslednji susret sa drugaricom se desio na Adi pre godinu i po dana. Doda je tada imala nešto više od dve godine. Doda se igrala u dečijem parku u sklopu kafića u kom smo sedeli. Naravno, bila sam joj potrebno. Moja drugarica je mislila da možemo da sedimo i pijemo kafu a da nam dete ne smeta. Naravno da nije bilo moguće.
Tada su nam se putevi razišli. Bez ružnih reči, svađe… Jednostavno, ne žalim… To je usamljen slučaj. Obično moji drugari vole da je Doda tu jer vole da provode vreme sa njom. Pripremaju se i oni polako.
Komentari 0