Sada, kada je to daleka prošlost, čovek može da gleda dosta racionalnije na sve. Obično kada izgovorimo to tzv. sudbonosno da, verujemo da će trajati do kraja života. Jer možda se nikada ne bismo ni venčavali da znamo da će doći kraj. Sa druge strane, ako provedemo i par lepih godina pre razvoda, zašto se to ne bi klasifikovalo kao uspeh ?
Ušla sam u brak, mlada i zaljubljena ali ne previše da ne bih znala da to ne obećava. Da bi brak opstao, potrebno je dvoje. No, da ne bih prebacivala vruć krompir, tamo- ovamo, preskočiću temu ko je kriv. Jer naprosto to je i najmanje bitno. Bitno je samo ono što ostaje iz toga. U mom slučaju, moja ćerka.
Mi smo nekako uvek bile oslonjene jedna na drugu. Nismo se odvajale dok ona nije krenula u vrtić i navikle smo da funkcionišemo kao dvojac bez stalnog kormilara. Nekada je to bila ona, nekada sam to bila ja. Ipak, čovek uvek malo teže reaguje na veće promene. Par dana nakon izlaska iz bolnice (Isidora je imala upalu pluća) sam shvatila da smo došli do kraja i da moramo odvojeno. Nije prošlo petnestak dana od tada, Isidora je fasovala boginje. Previše odjednom. Već sam bila potpuno iscrpljena. Da bih stigla na posao na vreme (a bio je zimski period) Isidoru sam izvodila iz kuće dok još nije svanilo. Kako je dan bio kratak, po nju sam dolazila opet po mraku, tako da je moje dete dnevno svetlo viđalo samo kroz prozor vrtića. To me je razdiralo. Kada dođe, po nju, duša me boli jer je uglavnom ostajala poslednja. Te boginje u suštini su donele i nešto dobro. Tri nedelje u kući, tri nedelje tokom kojih ću ja biti usresređena isključivo na svoje dete. A to je nekako bilo i potrebno jer kada prolazite jednu takvu dramu, kakva je razvod, onda morate da budete okrenuti nečemu. Tokom te tri nedelje, Isidora je skinula pelene. Samo je jednog dana rekla da ona sada ide na wc šolju. I tako je i bilo. Naučila sam da bolje osluškujem svoje dete. Direktor mi je uvek govorio da su deca mali ljudi kojima treba dati mogućnost izbora. Da im uvek treba obrazložiti mogućnosti ali dati njima da biraju put i snose posledice. Shvatila sam da moram da naučim da pričam sa tim čovekom u malom telu. Nekako su se brzo ređali datumi koji su bili bitni. Godišnjica poznanstva, zabavljanja, Nova godina, Isidorin rođendan, Božić. Prvi put kao samohrana mama. Doduše, ta jedna godna je teška a kada prvi put prođete sve te trenutke sami, onda ste nekako preboleli. Bar, ja.
I opravak traje. Upadnete u kovitlac zvani život i to vas nosi. Posao, dete, kupovina namirnica, ručak, bolesti, prehlade, inhalacije, pranje, peglanje… Kao začarani krug. A sve morate sami. Uskoče mama i sestra ali i same imaju gomilu obaveza pa ne mogu ni njih previše da opteretim. Krajem januara su počele opstrukcije, jedna za drugom. Bile su toliko učestale da sam plakala od muke a dete mi je praktično prezimilo kod babe i dede jer nisam imala gde sa njom. Plus što nismo ni malo blizu pa je ona ostajala kod bake a ja odlazila kući. Tada sam još i polagala ispite na master studijama pa se zapitam da li sam ja neki akcioni junak sa super moćima ili smao žena i mama. Naravno da je tada jezivo teško, poželite da dođete kući a da vas tamo čeka ručak, da možete da legnete i uzmete knjigu da čitate i da vas ne čeka gomila obaveza. Bilo mi je muka i od poslova i od fakulteta. Pa i od deteta u nekim tenucima. Onda osetite grižu savesti zbog takvih misli. Ali, sebi oprostim kada shvatim da meni realno jeste teško. Da treba da budem ponosna na sebe jer o detetu je prirodno da se stara dva roditelja. Da ja ipak uspešno to radim sama. Da ne mogu da pozovem partnera i kažem, ja sam zaginula na poslu, molim te pokupi dete. Ne, ja se preznojim od stresa i jurim da stignem po svoje dete . Niti mogu da kažem, kupi to i to u prodavnici, plati račune, nemam pare za to i to, kupi ti. Ipak, shvatite da nije to tako loše. Zavisite samo od sebe, nikome ne polažete račune. Za vaspitanje i nevaspitanje svog deteta, vi ste samo odgovorni, niko drugi.
Isidora nije to previše tagično shvatila, bila je mala da bi joj nešto nedostajalo. Tata je i ranije često bio odsutan pa to i nije bila neka značajna promena. Ako je i bila, onda je promena bila na bolje jer je nestalo napetnosti koja je vladala.
Smatrala sam da pored uvek treba da ima mušku figuru na koju može da računa i da se osloni. To je za nju u tom trenutku bio teča. Autoritet kog se plašila ali nadasve, mnogo volela.
Kada se suočite sa razvodom, ono što uglavnom bude najveći problem je šta reći okolini. Iako ne živimo za druge, iako to treba da nam bude poslednja misao u tom trenutku, jednostavno je tako. A ljudi, kao ljudi… Znatiželja je prirodna. I sledi ono “Gde je, nisam znala; baš mi je žao; ćuti, dete ti je najbitnije, naći ćeš boljeg; ma nije bio za tebe; tako mi je žao, bili ste divan par“. Umorite se od svega toga. Dođe Vam da zakačite presudu o razvodu braka na društvene mreže pa neka sve lepo pročitaju. Ali kako kažu, ako ste ih zvali na svadbu, morate iz zvati i na razvod. I negde je tako zapisano… Nisam sve zvala bukvalno na svadbu ali… Bili su svedoci sreće, sad malo hoće i drugi deo kolača.
Nisu mi čak smetali ni sažaljivi komentari kada sam ja u pitanju. Ok, činjenica je da imam problem sa umorom, vremenom, obavezama, finansijama… Ali zapanjilo me je kada sam čula komentar da je jadna moja ćerka. Kako nisam prešla preko komentara upitala sam zašto je moje dete jadno. Usledio je tuc- muc odgovor. Da li joj fali nešto od odeće, igračaka ? Nema pažnju svih oko sebe ? Nije nasmejano dete koje je omiljeno među svim drugarima ? Nismo pozvani na skoro svaki rođendan u vrtiću ? Odgovor koji je usledio je bio totalno nevešt. Najbizarnije je što njen muž radi često van Beograda, decu vidi kada spavaju, a retko kada je sa njima. Reko, koja je suštinska razlika između uloge tvog muža kao oca, i mog bivšeg muža kao oca. Odgovor nisam dobila. Nije mi ni trebao…
Neću reći da je lepo ni lako biti samohrani roditelj. Zapravo je jako teško ali manje nego što zvuči. Često čujem “Tako si hrabra “ i pitam se zašto. Život mi je to servirao, ja moram to da svarim. I tu je kraj. Imam možda manje vremena za svoje dete od mama koje imaju i partnera koji ravnopravno brine ali zato imamo i neki poseban samo naš odnos. I ja se svaki dan radujem njenim sitnim životnim uspesima jer su naši… I svaka pozitivna promena je samo njena i moja zasluga.
Razvod jeste kraj braka aili vrlo lako može biti početak nečega novog. Mene je život bogato nagradio…
mama Jelena Ješić
Komentari 0