Kada krenete u šetnje, neminovno je da upoznate druge mame i bebe. Smešno, ali nikada se ne setim da pitam te mame kako se zovu, vec samo kako im se zovu deca. Nekada ih zovem mama jedan, mama dva, tri i tako dalje. Volim da šetam sa njima. Volim, jer mogu slobodno, bez pardona da pričam o svom detetu, a da me niko ne gleda kao da sam preopterećena mama, kojoj su na umu samo presvlačenja, podoji, igračke, odelca za bebe i slično. Volim, jer sve majke, manje više, prolaze kroz slične faze, borbe i probleme.
Ono što isto volim, jeste što svaka od majki koje sam upoznala nisu u fazonu, moje dete je najpametnije, najlepše, sa dva meseca već sedi, sa šest trči po kući i penje se na Mont Everest. Svaka od ovih majki koje sam upoznala tokom šetnji, jeste razumna žena. Hvala Bogu da je svakoj od njih, baš kao i meni, moje dete najbolje i najlepše na svetu. Ali, dovoljno smo svesne, da znamo da svako dete ima svoj ritam, i da ga ne treba porediti sa drugom decom. Moja beba se ugojila koliko se ugojila od rodjenja, ako doktor smatra da je to u redu, ne treba mi neka tamo majka, koja misli da je popila svu pamet sveta, da mi govori kako je to malo ili ne valja. Prve zubiće dobićemo kada ih dobijemo. Počećemo da sedimo, puzimo, hodamo, kada budemo spremni za to. One majke koje sretnem a insistiraju na ovakvim razgovorima, zaobilazim u širokom luku i ne razmišljam o njima. Mada, moram vam spomenuti jednu, ona nam je služila kao razlog za smeh svaki put kada bismo muž i ja klonuli duhom. Iako nije lepo smejati se drugim ljudima. I pričati o njima iza ledja. Elem, upoznamo mi tako majku na igralištu. Jao, što vam je slatko dete, koliko ima? – pita. Dva meseca i par dana. – kažem. Jao, jao, baš je kao pravi mali čovek. Ja imam dva deteta. Eno su tamo, jedan ima sedam a drugi dve i po godine. – započinje ona razgovor. Baš su slatki. – gledam ih i govorim joj. Imate li zubiće? – pita. Nemamo. Jesi li ga odvikla od pelena? – pita, a ja se ne mogu načuditi šta joj je, možda je pogrešno shvatila da beba ima više, pa joj ponavljam da smo još mali za odvikavanje od pelena. Kako mali, šta pričaš? – upada u vatru. Ja sam mog mladjeg sa dva meseca odvikla. A starijeg isto tako, dobro možda malo kasnije. Izvinite, pitam, kako ste to uspeli? Lepo, odgovara, ja ga stavim da sedi na nosu… Izvinite, prekidam je, kako ste bebu od dva meseca stavljali da sedi, nama su rekli lekari da zbog kukova to ne radimo do nekog petog meseca. Mislim, jeste sve to individualno, ali malo mi je rano, ipak dva meseca. Vi hoćete da kažete da ja izmišljam? – pita. Ne, nikako, verovatno su vasa deca baš napredna, govorim joj i vidim osmeh zadovoljstva na njenom licu. I tako stavim ja njega na nošu, priča ona, on sedi, i dok ne piški ne skidam ga sa nose. Ništa lakše. A kako vam je posle dete trazilo da ide na nošu? – pitam i dalje u neverici. Šta kako, pa pokaze rukom da hoće na nošu, odgovara ona, sva zajapurena. Ma, važi, mislim u sebi, beba sa dva meseca, sedi, pokazuje rukom, dobro mi nije rekla pa rekao mi je.
Ipak, razmisljam, možda su to stvarno ona retka, napredna deca, što sa dve godine znaju po pet stranih jezika ili razbijaju matematiku. U tom trenutku, dotrčava njeno mladje dete i kaže: Mama, mama, moraš da mi promeniš pelenu, ukakio sam se. Dodje mi da se smejem na glas. Pogledam je, a ona mi kaže: Ja sam ti sve to za tvoje dobro govorila. Sve, sve. E, ako je tako baš ti hvala. Možda moje dete nije sada mali Ajnstajn, i mozda nikada neće pomerati svet, ali jedno je sigurno, moj svet se oko njega vrti i uvek će. I ne pada mi na pamet da izmišljam stvari o njegovom životu, kada uživam u svemu onome što napravi kada on to hoće. I kako on to hoće. I verovaću u njega, uvek. Ljubi ga majka, baš ovakvog kakav je.
Napisla: Jelena Vučetić
Komentari 0