U ponašanju ispoljavaju bes, agresivnost (fizičku i verbalnu), neposlušnost, prkos, buntovnost, ne obraćaju pažnju na prava i potrebe drugih, odnosno zapažaju ih, ali se ne obaziru. Obično ne razmišljaju o posledicama i onome šta će se desiti. Impulsivni su, stupaju u akciju bez promišljanja, imaju „kratak fitilj“ odnosno nizak prag tolerisanja bilo kakve frustracije. Obično su zbog takvog ponašanja izolovani iz grupe vršnjaka, pa počinju da se druže sa marginalizovanim grupama.
U periodu adolescencije postoji rizik od zloupotrebe supstanci. Teško uspostavljaju trajnije i dublje emocionalne veze. Nedostaje im moralna instanca ličnosti, pa često povređuju druge, bez jasne svesti o tome.
Deca sa poremećajem ponašanja često ne razlikuju ono šta žele i šta se mora. Smatraju da ako npr. žele kompjuter, moraju ga i imati. Vrlo često na prvo mesto stavljaju materijalne vrednosti ili novac koje izjednačavaju sa sopstvenom moći, hvaleći se u društvu. Ponekad i ne sagledavaju druge ljude, lične vrednosti niti prepoznaju ciljeve koje bi trebalo da postignu, osim materijalnih. Dešava se da nisu u stanju da nabroje više od deset emocija. Mnoge socijalne situacije doživljavaju kao ugrožavajuće, pa pokazuju sklonost provokacijama i izazivačkom ponašanju. Ne kaju se zbog svojih postupaka, misleći da su u pravu, a da drugi nisu „fer“. Krive druge za svoje postupke i osećaju da su ih drugi naterali da se tako ponašaju.
Pokazalo se da roditelji, odnosno porodični obrasci ponašanja vrlo često održavaju ovakvo ponašanje dece. Roditelji ove dece obično ne primećuju i ne reaguju na pozitivno ponašanje, odnosno reaguju samo „kada se lav probudi“. Međutim, istraživanja pokazuju da su deca sa smetnjama u ponašanju mnogo osetljivija na nagrade nego na kazne, upravo zato što su gotovo uvek izložena društvenim sankcijama (kaznama vaspitača, roditelja, nastavnika, izolaciji iz grupe vršnjaka). Roditelji uglavnom greše, jer ulaze iz kazne u kaznu, bez odrađenog reda i pravila, pokazujući nedoslednost a možda i strah. Vremenom gube strpljenje i ulaze u ciklus kažnjavanja i ponižavanja svog deteta. Na kraju gube interesovanje za dete, „dižu ruke’ i gube kontrolu nad sobom i njim…Porodični odnosi stradaju.
Šta raditi?
Trebalo bi na vreme prepoznati i odreagovati na problematično ponašanje deteta i potraziti stručnu pomoć. Gotovo po pravilu se uključuju roditelji u psihoteraspijski proces, jer je potrebno promeniti obrasce porodičnog i partnerskog ponašanja i porodičnu komunikaciju staviti u pozitivan kontekst.
Roditelji bi trebalo da deci daju instrukcije koje su obostrano povoljne, kako bi se „približili“ jedni drugima (npr. petnaest minuta dnevno zajedničke porodicne aktivnosti). Neophodno je da pohvale decu kada zapaze da se dobro ponašaju, kako bi u ponašanju podstakli (nagradili ) ono što žele da „učvrste“ i stvorili nove, pozitivne interakcije (npr. dete koje je obično nemirno i pravi galamu, kada mirno sedi i igra se sa bratom ili sestrom, trebalo bi da bude opaženo od strane roditelja i pohvaljeno).
Potrebno je objasniti detetu da će imati više koristi ukoliko bude dobro, i vrlo jasno ih mu predočiti. Takođe je važno da deca nauče da razlikuju osećanje ljutnje i agresivno ponašanje, kao i da im roditelji objasne da je normalno da s vremena na vreme budu ljuta, ali da nije opravdano da se to osećanje pokazuje na agresivan način.
Roditelji ne bi trebalo da viču, da na agresivnost odgovaraju agresijom, ili da pokazuju nemoć i strah. Ako dete viče tražeći nešto, trebalo bi ignorisati viku i reagovati na spušten glas.
Deca sa problematičnim ponašanjem traže pravila ponašanja, jasna i konkretna. Njima je potrebna ljubav, prihvatanje, doslednost, uzor u pozitivnom ponašnju roditelja, red. Jasno postavljene granice (pravila ponašanja) koje određuje roditelj omogućavaju detetu da shodno uzrastu preuzima odgovornost za svoje postupke i razvija samokontrolu.
Komentari 0