Foto: Pixabay
Onda se toliko radilo o samopouzdanju i helikopterskom roditeljstvu, i delili su se trofeji za sve moguće da ničija osećanja ne bi bila povređena. Ali danas, roditeljima je poslata drugačija poruka : možda treba da popuste malo sa svim tim dostignućima. I da, možda ne bi trebalo da toliko hvalite svoju decu.
Mnogi od nas su, rasli uz roditelje koji su nam govorili da smo talentovani i specijalni. Bili smo dovoljno srećni da možemo da učestvujemo u svim aktivnostima koje nas zanimaju, da nam pomognu da idemo na dobre univerzitete, ne bismo li imali lakši i bolji život nego što su imali oni i njihovi roditelji. Dobili smo mnoge stvari koje naši roditelji nisu mogli ni da zamisle. Ali sada kada smo odrasli? Čini se da sve to i nije bila baš najbolja ideja.
Nemojte me shvatiti pogrešno, ta kritika da smo mi lenji i da se prilično ni u čemu ne snalazimo, je prenapumpana, i pomalo nepoštena. Ali nakon što sam i sama postala roditelj, ne mogu a da se ne pitam da li postojao bolji, izbalansiraniji način da odgajim svoje dete. Ja želim da moje dete bude samouvereno, ali isto tako želim da bude i elastično, ne bi li što bolje prihvatilo svet u kome odrasta,a za koji mi već znamo da može biti jako težak i nepošten ponekad, totalna zbrka. (Da li su naši roditelji rasli u stidu ako se malo ugoje, jer su im mediji sa svih strana prezentovali idealan model izgleda? Ne, nisu.)
Tako da, šta mi zapravo možemo da učinimo da pomognemo svojoj deci, a što se slaže sa onim što nauka kaže? Mnogo je članaka u poslednjih nekoliko godina koji govore o tome šta se dešava kada previše hvalimo svoju decu, i zaključak je sledeći : previše hvaljenja je stresno, a isto tako i nejasno hvaljenje. Ne samo da bismo trebali da prestanemo sa onim „Sjajan posao!“, „Ti si tako pametan!“, već bismo trebalo da im dajemo komplimente koji imaju zaista neko značenje, i koji su konkretniji kao što su : „Zaista mi se sviđa što nisi odustao“, ili „Zaista si se baš potrudio“. Kako kaže profesor dr Carol Dweck, sa Standford Univerziteta, koji proučava samo-motivaciju i oblike ponašanja, generalna pohvala „Ti si tako talentovan!“ zapravo ograničava razvoj deteta, čineći da se plaše neuspeha. Sa druge strane, konkretne pohvale teraju decu da se trude više u onome što im ide, i ohrabruju ih.
Eksperiment
Ja sam lično bila dete kome su stalno govorili da je talentovana, a i pored toga bila sam zaista jako uspešna. Iako sam znala da postoje i gore stvari za dete, sem toga da im konstantno ponavljate da su sjajni i talentovani, trudila sam se da previše ne hvalim spostvenu decu. A opet stvari kao „Sjajno si to obavio“, „pametnice“ mi izlete iz usta na dnevnoj bazi.
Ipak, rešila sam da se držim Dweck-ovog saveta strogo, barem sedam dana. Želela sam da se fokusiram na to da ne hvalim svoje trogodišnje blizance, ili barem ne na način koji njima ne bi bio koristan, i rešila sam da vidim šta se dešava kada tako neku teoriju želite da sprovedete u praksi, kao obična majka.
Vežba nas čini savršenima
Moji blizanci, iako rođeni u razmaku od samo 20 minuta, jako su različiti kao ličnosti. Maddie je pričljiva, i zabavna ali joj treba vremena da se navikne na nove ljude. Reid je ozbiljan, i ne govori puno, ali je šarmantan prema novim ljudima, i jak je i aktivan. Reid voli da trči, i penje se svuda, i jako je agilan, dok Maddie može biti nespretna i ne oseća se uvek samouvereno u takvim potezima kao njen brat. Tako da kada je ona odlučila da će se baviti bejzbolom uskoro, a znam da joj neće baš tako ići, bio je savršen trenutak da primenim ove savete o konkretnim pohvalama.
U početku je zaista imala puno problema. Nije lepo mogla da udari loptu, mnogi njeni udarci završili bi iza nje, i kada bi i uspela da baci loptu pravo ispred sebe, veštine hvatanja ne bi bile najbolje. Ali bila veliki entuzijasta, pa sve i ako nije bila talentovana, ne znači da nije trebala da se trudi i uživa u procesu učenja. Tako da smo dosta vremena te nedelje proveli igrajući se sa njom (iako je to doslovno samo bacanje napred, nazad, i radovanje).
Iako sam uvek želela na navijam za nju, trudila sam se da to ne radim svaki put kada ne bi uspela. Ono sto je i dr Dweck rekao jeste da ne treba da nagrađujemo svaki njihov pokušaj, jer će biti zbunjeni kada promaše a mi ih hvalimo, iako možemo pomisliti da je to samo zbog njihovog samopouzdanja dobro. Nije. Umesto toga svaki put kada bi udarila loptu, ja bih rekla : „Bravo, uspela si da uradis loptu!“ Maddeline je volela ovaj kompliment, i svaki put kada bi uspela ponavljala bi :“Vidi mama, uspela sam sada!“
Ali ono što je mene iznenadilo, jeste da kako je nedelja odmicala, ona zaista jeste napredovala. Uspevala je da pogodi loptu, da je baci meni zaista pravo i lepo, čak je imala i nove načine hvatanja. Svaki put kada bismo igrale, pričale bismo o tome koliko je napredovala, i rekla sam joj da sam srećna što se trudila i što je bila toliko uporna, i kako se rad isplati. Bila sam iznenađena koliko je ona uživala u svemu tome, i kako joj nije smetalo kada bi ponekad i promašila. Negde na polovini nedelje sama je sebi ponavljala da mora da nastavi da pokušava, kada joj ne bi išlo. I ja sam joj stalno ponavljala da nastavi da pokušava i da će biti sve bolja i bolja.
Kada sam razmišala o sebi kao o detetu, i kako nisam bila nikakav atleta, prezirala sam sport, jer je to bilo nešto što mi je tako loše išlo. Znala sam da jedna nedelja bacanja i hvatanja lopte neće promeniti Maddelinin život, ali bilo je to pozitivno i zabavno iskustvo za obe, i zaista smatram da je tehnika davanja pohvala urodila plodom. Ona nije bila frustrirana kada bi promašila, ali još važnije, nije bila ubeđena da je supertalentovana za ovo kada nije bila.
(NE)STRPLJIV
Moj sin je, sa druge strane veoma destruktivan. Nenamerno, ali destruktivan. On je jedan od razloga zašto mi u kući nemamo lepe stvari, ili zašto je većina njih polomljena svakodnevno. Ali koliko god lomio stvari, isto tako uživa i u njihovom popravljanju.
Komentari 0