Kada imate poprilično rasejan životni raspored, svaki minut je važan. Imate osećaj kao da stalno morate da proveravate da li ste sve obavili ili da neprestano žurite na sledeću destinaciju. I bez obzira koliko stvari obavljali istovremeno, nikada nemate dovoljno vremena da završite sve dnevne obaveze.
Upravo tako izgleda moj život u poslednje dve godine. Moj život i misli kontrolisane su elektronskim notofikacijama, zvonjavom telefona i prepunim agendama. I iako se svim silama trudim da sve postignem, jednostavno ne uspevam. Da budem jasnija – pre šest godina blagoslovena sam jednim malim bićem koje se ponaša poprilično “nonšalantno” kada sam u žurbi:
- Kada treba da krenemo, ona baš u tom momentu vadi sve iz svoje torbice i isprobava svoju novu šljokičastu krunu.
- Kada negde kasnim već deset minuta, ona insistira da odmah sada izvučemo njenu zaglavljenu plišanu igračku iz sedišta.
- Kada treba da na brzinu uzmem gotov ručak, ona stane da priča sa starijom gospođom koja liči na njenu baku.
- Kada imam slobodnih pola sata, ona želi da zaustavimo kolica i mazimo svakog psa koji prođe.
Dan počinjem sa: “Požuri sa doručkovanjem; Požuri sa oblačenjem”, a završavam sa: “Požuri sa pranjem zuba i požuri na spavanje.”
I iako Požuri nije magična reč koja zaista ubrzava moje dete, ja je svejedno izgovaram, vrlo često. Možda i više nego što izgovaram “Volim te”.
Istina boli, ali istina i leči i dovodi do onoga kakav bih zaista roditelj volela da budem.
Jednog sudbonosnog dana, stvari su se promenile.
Komentari 0