Ne tako davno, bilo je uobičajeno da žena ostaje u kući i brine o deci dok muž radi. Danas, delom zbog emancipacije, a malo i zbog činjenice da je teško preživeti sa jednom platom, podrazumeva se da oboje privređuju. Realnost je, ipak, drugačija. Nezaposlenost više pogađa žene nego muškarce, pa su pripadnice nežnijeg pola često „osuđene“ da budu u kući. Nezadovoljstvo nametnutom ulogom nekada se prenosi i na partnera i decu, pa umesto nasmejane supruge i majke, žena se pretvara u „očajnu domaćicu“. Takođe, njen rad se često ne ceni dovoljno, pa se suprug čudi kako je moguće da je umorna kad po ceo dan „sedi kod kuće i uživa“.
Prema poslednjim podacima, u Srbiji je nezaposleno 62% žena. Koliko među njima ima onih koje su to svojom voljom, ne zna se. A za ličnost žene vrlo je važno da li je izabrala da bude domaćica ili je to postala silom prilika jer ne može da nađe posao. Ova prva shvata težinu tog posla i može da bude ponosna na to kako je dobra domaćica, nežna i brižna majka i zadovoljna žena, ističe sagovornica „Života plus“, psihoterapeut OLI metoda Ivana Đorđević. Osim što ova žena vrednuje svoj doprinos održavanju porodice, ceni i ono što partner čini donoseći novac.
– S druge strane, žena koja je nezaposlena protiv svoje volje, pre svega se oseća nemoćno, zato što nije odabrala da ne radi. Niko ne voli kad nešto mora. Zanimljivo je da ove žene ni same ne vrednuju posao koji obavljaju kod kuće. Svesno, znaju da je teško održavati kuću, ali nesvesna žudnja za društveno priznatim uspehom u karijeri im zaklanja vid, pa ako je suprug zaposlen, javlja se osećaj zavisti i manje vrednovanje partnera. Zatim i partner postaje nezadovoljan jer oseća da njegova supruga ne ceni to što se on trudi da donese „hleb za sto“ i tako dobijamo dve nezadovoljne osobe koje ne cene trud druge strane – objašnjava Đorđevićeva.
Nezadovoljstvo se odražava i na odnos sa decom, pa dolazi do paradoksa – iako se stiče utisak da domaćice mogu mnogo više da se bave potomstvom od zaposlenih majki, u realnosti to nije uvek slučaj. Umesto toga, decu čuvaju bebisiterke u slučaju bogatijih porodica ili bake i deke. Čak i kad su u kući sa majkom, ona im ne posvećuje dovoljno pažnje objašnjavajući to umorom i iscrpljenošću.
– Ako želimo da budemo domaćice, onda uživamo i u čarima majčinstva, pa nalazimo kreativne načine da čak i obaveze u kući budu maštovite i poput igre, gde deca često i pomažu, a nisu smetnja. Ako smo, pak, primorane na tu ulogu, motiv nam je slabiji, teško nam padaju kućne obaveze, osećamo se neispunjeno i to nam toliko oduzima energiju da je jednostavno nemamo kad deca dođu na red. Daleko od toga da su to lošije mame, one neizmerno vole svoju decu kao i ostale, ali su trenutno nezadovoljne i to se odražava i na odnos sa decom. Umesto da smišljaju kako od brisanja prašine da se napravi zabava, razmišljaju da su jadne i bedne što ne mogu da zarađuju. Ali, u praksi nije retkost da one dobiju posao koji ponekad bude i dobar, pa posle par meseci shvate da su u stvari bile mnogo srećnije ranije – ističe psihoterapeut.
Često se može čuti argument da je teško provoditi kvalitetno vreme sa detetom ako smo u teškoj finansijskoj situaciji. Ali, nedostatak novca samo je izgovor, upozorava naša sagovornica. Drugim rečima, ako se brinemo što nemamo novca da ga izvodimo u tržne centre, kupujemo skupe igračke i ispunjavamo sve želje, onda ne pričamo o kvalitetnom vremenu, već o kupovini ljubavi.
Komentari 0