Da li su deca urođeno srećna?

Roditelji dvoje ili više dece će potvrditi da su njihova deca, nezavisno o istom vaspitanju i nezi – drugačijeg senzibiliteta. Jedno dete može biti veselo, otvoreno i razigrano, a drugo povučeno, neraspoloženo i zabrinuto. Po tom  principu će se neka deca smejati nakon pada sa stolice, dok će druga neutešno plakati jer su zagazili u baricu vode.

Iz tih razloga se javilo pitanje, da  li je sreća urođena?

Neki naučnici i roditelji smatraju da jeste. No, bez obzira na to gde se na skali sreće nalazi dete, izuzetno je važno da obraćaju pažnju na njegov temperament, jer je on smernica za vaspitanje i način ophođenja prema detetu. Ukoliko roditelji znaju prepoznati potrebe svog deteta, ono će zasigurno odrasti u zadovoljnu i ispunjenu osobu.

Neuronaučnica Lise Eliot, autorka knjige „Šta se događa? Kako se mozak i um razvijaju u prvih pet godina života“, smatra da je sreća stvar raspoloženja, a ne urođena osobina. Ipak, naglašava da određeni aspekti temperamenta (optimizam, pesimizam, stidljivost, otvorenost) imaju značajnu ulogu u tome koliko će dete postati srećno. Naučnici nisu pronašli „gen sreće“, ali istraživanja pokazuju da je temperament deteta, kao osnovni emocionalni i socijalni stil, deo njegovog uma.

Da li to znači  da će osetljiv i povučen predškolac postati nesrećan i depresivan adolescent ili odrasla osoba? Ne, smatra Eliot. Razvoj u detinjstvu je kombinacija karaktera i vaspitanja. Iako je temperament urođen, to ne znači da je trajan. On se modifikuje iskustvom i postaje ono što nazivamo ličnost. Ukoliko prihvatimo ono što je detetu urođeno, prema tome se odnosimo sa pažnjom i obogaćujemo ga srećnim iskustvima, ono će razviti srećnu ličnost.

Na ličnost deluje aktivnost prednjih režnjeva mozga, gde se određuje izvor pozitivnih i negativnih emocija. Pozitivne emocije podstaknute su aktivnošću levog frontalnog korteksa, a negativne desnog. Stoga se smatra da je raspoloženim i optimističnim ljudima aktivniji levi frontalni režanj.

Dobra vest vezana uz osećaj sreće kod dece je da ravnoteža između pomenuta dva režnja mozga nije nepromenjiva. Ona se oblikuje prema iskustvima deteta, a najvažnija su iskustva koja ima s roditeljima. Ovaj deo mozga se razvija najmanje do adolescentskog doba, što roditeljima pruža dovoljno vremena u kome mogu pomoći svom detetu da izgradi zdrave stavove i srećnu ličnost.

Izvor: Lukin portal