Snežana Milanović: Rad sa decom je svakodnevno učenje

– U svojoj dugogodišnjoj praksi završila sam niz edukacija, kao što su Psihomotorni razvoj i poremećaji psihomotornog razvoja, EFT-Tehnika emocionalne slobode, Yumeiho terapija, post-diplomski kurs u organizaciji Srpske asocijacije fizioterapeuta „Prevazilaženje pedijatrijskih senzo-motornih disfunkcija“, program samostalne primene u praksi „Konsultativna i edukativna podrška u prevenciji ranih razvojnih poremećaja kod dece od prve godine do polaska u školu“. Sve to svakodnevno dopunjujem novim saznanjima, jer je velika odgovornost raditi sa decom i samim tim osećam obavezu da budem „u toku“. Da biste bili uspešni u bilo kom poslu neophodna je posvećenost, naročito ako radite sa najmlađima, kao i stalna edukacija, jer se iz dana u dan dolazi do novih saznanja. Najveća prednost današnjeg vremena je u dostupnosti informacija i to treba maksimalno koristiti.

Ne odustajem lako. Zanimljivo je da je Snežana svoju karijeru počela u domu zdravlja radeći sa odraslima, ali i decom školskog uzrasta sa deformitetima kičme i stopala. A onda je pre 18 godina otvorila privatnu praksu što joj je omogućilo da se posveti samo najmlađima.
– Nakon višegodišnjeg iskustva u radu sa pacijentima svih uzrasta i različitih patologija shvatila sam da se rad sa decom puno razlikuje od rada sa odraslima. Znanje koje sam imala iz škole je bilo šta treba raditi, koje vežbe, ali ne i kako to sprovesti, tako da sam imala ozbiljne poteškoće, naročito kada sam radila sa grupama dece u vrtićima. U jednom trenutku sam pomislila da je možda bolje da ne radim sa decom i da se okrenem onome u čemu se osećam sigurno a to je rad sa odraslima. Međutim, kako ne odustajem lako i problem doživljavam kao izazov, nabavila sam literaturu iz dečje psihologije i pedagogije i počela da učim. I, otada nisam prestala – svakog dana naučim nešto novo, pročitam u knjizi, na internetu ili dođem do saznanja neposredno u radu sa decom i roditeljima.

Neka druga vremena. Izbor dodatnih edukacija prethodnih nekoliko godina sve više su usmeravale Snežanu ka radu sa najmlađima, tako da sada najviše radi sa bebama, ali i na edukaciji budućih roditelja. Kao stručna saradnica u „Školi roditeljstva“ svakog meseca, pored predavanja, održava i Savetovalište upravo za roditelje beba. Koliko je ovaj zadatak prenošenja znanja i iskustva novim generacijama roditelja „težak“?
– Sa jedne strane je lak, jer postoje prirodne zakonitosti kako se dete razvija, ali je sa druge težak jer su današnji roditelji u svom detinjstvu bili uskraćeni za mogućnost spontanog razvoja. Većina je pre samostalnog hoda bila u dupku, to je vreme kada se on masovno koristio, odrasli su u gradu gde nije bilo moguće boraviti po čitav dan napolju. Pored toga, danas je postalo „obavezno“ imati svu moguću opremu za bebu koja u osnovi ima za cilj da pomogne roditeljima, ali ih to zapravo udaljava od onog prirodnog roditeljskog instinkta i uspostavljanja pravog odnosa sa bebom. U redu je imati nešto od opreme, ono što je stvarno neophodno, kao kolica na primer, ali razna sedišta, nosiljke i slično u čemu bebe borave po ceo dan zapravo skraćuje njihov boravak u rukama roditelja i uskraćuje ih za fizički kontakt, pa roditelji ne uspeju da se „povežu“ sa bebom na vreme. Novim generacijama roditelja je to malo teže objasniti, jer misle da njihovo dete treba sve da ima, jer zašto bi se inače našlo u ponudi…Najbolje vreme da roditelji dobiju informacije o pravilnom postupanju sa detetom je pre njegovog rođenja i zato je „Škola roditeljstva“ pravo mesto za to.

Deca me inspirišu. Samostalna deca su srećna, a to je nešto što danas retko možemo da vidimo. Roditelji su previše „zaplašeni“ da puste dete da se penje po drveću, pa čak i da trči kroz park jer strahuju da će se povrediti. Radije mu daju mobilni da se „igra“ i sedi pored njih. Ipak, dete treba da se igra drugačije.
– Do navršene treće godine deca treba samo da se igraju, to je njihov posao, i to tako da istražuju svet oko sebe i svoje mogućnosti. Spontana igra se izgubila, jednim delom zbog savremene tehnologije, pa više nije neobično videti bebu koja još ne hoda i ne govori a već ima neki od pametnih telefona u rukama. Sa druge strane, tu su roditelji koji nemaju spontanost u komunikaciji sa decom, ne igraju se sa njima, previše su brižni i sputavaju decu kada nešto pokušaju iz straha da im se nešto loše ne dogodi. Dete mora kroz igru da ovlada svojim telom i okruženjem u kome živi, a roditelji treba zajedno da se igraju sa njim. Moja odluka da se fokusiram na decu i to na što raniji uzrast došla upravo iz svih ovih razloga, jer tu vidim prostor da odigram svoju ulogu edukatora i da svojim znanjem i iskustvom pomognem roditeljima i njihovoj deci. U mom poslu najviše me inspirišu sama deca, razvoj njihovih potencijala, nasmejana lica, samopuzdanje kojim zrače kada nešto mogu sami da urade. Deca vas uvek angažuju 100%, i kada radite sa njima ne možete da mislite na bilo šta drugo. Energija kojom zrače je neverovatna, ne možete da to ne osećate i ne delite sa njima. Koliko dajete deci, od njih još više dobijate, a na kraju dana provedenog u radu sa njima uvek se osećam bolje nego na početku.

Odgovornost. Svako ko radi bilo šta sa decom treba da bude svestan odgovornosti koju ima, mora da bude edukovan i da stalno prati nova saznanja. Sva literatura, istraživanja na osnovu kojih se radi ne sme da bude starija od pet, najviše deset godina, napominje naša sagovornica.
– Činjenica da danas svoju decu u Centar dovode roditelji koji su i sami dolazili nekada kod mene, je nešto što me čini veoma ponosnom. To je za mene motiv da nastavim i dalje da radim. Nadam se da će neko od mladih fizioterapeuta prepoznati značaj ovog rada i nastaviti mojim putem.
Više o Snežani Milanović i Centru za korektivnu gimnastiku na http://centarsm.co.rs/

Tekst: Dragana Aleksić za Antistres vodič