Za čoveka ne postoji veća bol od one kada izgubi svoje dete. Upravo to se dogodilo i mami Ešli Grim koja je nedavno u saobraćajnoj nesreći izgubila sina, a da stvar bude još teža, kombi u kome je maleni Titus izgubio svoj život vozila je upravo ona.
Budući da danas informacije zahvaljujući internetu putuju brzinom svetlosti, mediji su bili preplavljeni vestima o ovoj tragediji, a mnogi su, osim žaljenja, iskoristili priliku da iskritikuju nesrećnu Ešli i okrive je da je sama odgovorna za Titusovu smrt.
Ona je iz tog razloga napisala pismo koje je rasplakalo i dirnulo milione ljudi:
“Desila mi se najgora noćna mora koje se plaši svaki roditelj. Drugog juna ove godine izgubila sam najmlađeg sina u saobraćajnoj nesreći. Vraćali smo se s planine u kombiju u kome je bilo 13 putnika. Moj sin bio je poznat kao neko ko bi uradio nemoguće samo da se odveže. Mi smo takođe primenjivali razne tehnike kako bi ostao zavezan, ali on je uvek bio superheroj koji bi pobedio. Kada bismo išli na putovanja, nekoliko puta bismo se zaustavljali kako bismo ga ponovo vezali. Tog kobnog dana, bili smo tek pet minuta na putu kada se ogroman kamen odronio i pao pravo na nas. Imala sam tri izbora: da pokušam da izbegnem stenu, da pređem na suprotnu stranu preko dvostruke pune linije u velikoj krivini, sa opasnom rekom sa strane ili da udarim u odron. Stena, sudar s drugim autima, reka. Izabrala sam stenu. Izabrala sam pogrešno. I da, on se već bio otkopčao zajedno sa svojim osmogodišnjim bratom. Kamen je udario u osovinu i odbacio nas na ivicu litice. Kombi se prevrnuo i moj sin je na mestu ostao mrtav. Naši životi su se u toj sekundi raspali.
Sećam se da sam bila zgnječena između volana (na kome nije bilo eirbega) i tri tone teškog metala. Krvarila sam. Borila se i borila, ali sam ipak ostala bez svesti. Kada sam se probudila, pokušavala sam da izvučem bebu iz auto-sedišta, kao i svako dete (njih petoro je bilo sa mnom) iz kombija. Kada sam stigla do Titusa svim silama sam pokušavala da sklonim teške olupine s njegovog malog tela. Njegov osmogodišnji brat mi je pomagao. Mogla sam da vidim samo donji deo njegovog tela. Pokušala sam nežnu kompresiju na stomaku, ali on je već bio izdahnuo. Jedino olakšanje bilo mi je da nije patio.
Sećanja su mi nadalje u magli. Odbila sam pomoć lekara sve dok mi nisu dopustili da držim svog mrtvog sina. Sva deca su odvezena u bolnicu. Bila sam neutešna, u šoku i pod sedativima. Dva dana kasnije videla sam sve vesti i objave na Fejsbuku. Vesti koje su pisale o smrti mog sina kao o vremenu koje će se promeniti ili o nekom novom izumu koji je otkriven. Međutim, to nije ono što je najviše zabolelo. Čitaoci su ostavljali najgore moguće komentare u kojima su me optuživali da sam grozna mama. Kako sam zaslužila. Kako bi trebalo da mi se oduzmu i ostala deca. Imala sam želju da ih udarim, da ih protresem. Ispričam im koliko smo bliski bili, koliko sam se borila i trudila da bude siguran i bezbedan. Kako smo svake večeri imali poljubac za laku noć. Želela sam da im vrištim kako mi je uvek govorio da će me oženiti, da sam najbolja mama na svetu. Da mi je pravio ovčice od Lego kocki, da je voleo da zaspi u mom krevetu dok me drži za ruku.
Ali svejedno niko ne bi slušao. Napisala sam ovo pismo, jer nemam mogućnost da svaku od vas pogledam u oči i kažem vam: “Držite svoje bebe čvrsto!” To je sve što bih poručila svetu.
Nisam više ona koja sam bila. Smrt i gubitak deteta promene osobu iz korena. Okrenu je naopačke.
Držala sam svog mrtvog dečaka nasred puta, ljuljala ga i vrištala, ali Bog ga nije vratio.
Birala sam grobno mesto za svog četvorogodišnjeg sina i razmišljala kako ću se baciti s litice na koju groblje gleda samo kako bih mogla biti tamo gde je on.
Kupila sam odelo superheroja od 200 dolara kako bi ga moj sin mogao nositi dok spava u zemlji.
Ljubila sam njegovo mrtvo telo iznova i iznova i jecala dok sam proučavala svaki deo njegovog hladnog lica i držala njegove beživotne ručice.
Spavala sam na groblju samo da bih još jednom odspavala s njim. Pričala sam sa zemljom. Sa zemljom u kojoj leži prekriven svojim omiljenim ćebencetom.
A ono što želim da vam kažem (ukoliko ste čitali do sad, jako ste strpljivi i ljubazni) je ovo:
Možda nije toliko važno da pojedu sav brokoli s tanjira kao što mi mislimo. Gledajte kako vaša deca jedu. Možda još uvek mogu da dobiju sladoled iako je sve to povrće i dalje na tanjiru.
Naučite da se pretvarate. Uđite u njihov svet. Naučite da igrate video igrice s njima. Prigrlite njihovu prelepu, prolaznu maštu. Pomozite im da stvarno poveruju kako su Kapetani ili Princeza Elza. Uđite u njihov um. Sudovi će i dalje biti na istom mestu.
Zastanite i gledajte bube, kamenčiće, štapiće i zalazak sunca s njima. Usporite, mama, usporite.
Recite im da ih volite. Ali gledajte ih u oči i izgovorite to isto kao što osećate. Recite im da mogu sve – sve što zamisle.
Da, moramo da ih učimo da budu odgovorni, ali ponekad je rešenje u milosti. Možda, samo možda, njihovi životi neće biti uništeni ako im nekad progledamo kroz prste.
Nikada ne osuđujte drugu mamu. Ne znamo nikad celu priču, ne znamo. Jednostavno ne znamo.
Odmah sada zagrlite svoje bebice. Uronite u njihov miris, pogledajte taj nevini sjaj u njihovim očima koji se kasnije izgubi negde između detinjstva i odraslog uzrasta. Stvarno osetite kako vas stežu. Spustite telefon i pogledajte ih kroz objektiv svojih očiju, ne samo objektiv kamere. Zapamtite osećaj njihove glavice na vašem ramenu, njihove ruke u vašoj, njihovih musavih poljubaca na vašim obrazima. Uzmite ih u naručje još jednom. San je precenjen. Slušajte pet minuta duže o Star Warsu, Minecraftu i Diznijevim princezama.
Mame, držite svoju decu čvrsto. Kako ste samo blagoslovene što su vam poverena tako jedinstvena, prelepa, mala bića.
Od srca vašem srcu,
Ešli.”
Komentari 0