Svaka mladost je na proveri. Gotovo da su sve generacije bile pod lupom i zameralo im se mnogo toga, pa i da ne čitaju dovoljno. Zajednička konstatacija je da deca zaista izbegavaju da čitaju lektiru i da postoje oni i koji do kraja školovanja ne pročitaju nijednu obaveznu knjigu. Ali, nisu oni produkt interneta, takvih je bilo u svim generacijama.
Svojevremeno se podigla prašina kad se pojavila priča hoće li Branka Ćopića izbaciti sa liste i da li će ga zameniti Hari Poter ili Tolkinova stvorenja i zaslužuju li te knjige da budu obavezno štivo. Jedna od poslednjih velikih anketa, koja je uključivala pet srednjih škola iz Srbije i 1.649 učenika sva četiri razreda, koje je sproveo dr Veljko Brborić, nastavnik metodike Filološkog fakulteta, pokazala je da deca više vole knjige koje nisu na spisku obuhvaćenim nastavnim planom i programom. Recimo, u vreme kada je ta anketa pravljena, 14 odsto učenika prvog razreda nije pročitalo ni jednu preporučenu lektiru, dok je više od 70 odsto učenika u toku školske godine pročitalo knjige koje nisu obuhvaćene nastavnim planom, dok 29 odsto nije pročitalo ni jednu knjigu. Opet, oko dve trećine anketiranih drugog razreda srednje navelo je da čita knjige izvan školske lektire, recimo „Kad su cvetale tikve“ i „Blago cara Radovana“, ali i brojne naslove koji su na spisku omiljenog vannastavnog štiva srednjoškolskih prvaka: Harija Potera, Alhemičara, Kuma…Ali, zato je veliki broj preskočio obaveznu literaturu.
„Velika je zabluda da deca ne žele da čitaju“, kaže pisac Dejan Stojiljković. „To demantuju tiraži Uroša Petrovića, Ljube Ršumovića, Mike Antića i ostalih književnika za decu. Čita se isto koliko se čitalo i u vreme kad sam ja bio đak, ili kada je to bio moj otac. Deca neće ništa na silu. Tako smo i mi nekad birali između Zagora i Bleka, kasnije, između Tolkina i Bukovskog. To znam jer imam kćerku od devet godina koja je morala pod obavezno da čita ‘Alisu u zemlji čuda’ i stalno se nešto razvlačila jer je bilo obavezno i sa nekim rokom. Onda sam joj ja ispričao o čemu se tu radi i to toj je bilo vrlo zanimljivo, na kraju je progutala knjigu za nekoliko dana.“
Teofil Pančić, novinar, kolumnista i književni kritičar ističe da bi on u obavezan spisak lektire ubacio knjige iz kojih „klinci mogu da vide svet u kome žive, kao i ono što mu je neposredno prethodilo“, nabrajajući pet svojih naslova: Knjigu Miljenka Jergovića „Sarajevski marlboro“, zatim Svetislava Basaru ‘Početak bune protiv dahija’, Mišela Uelbeka ‘Proširenje područja borbe’, Viktora Peljevina „Generacija P“ i „Korekcije“ Džonatana Frenzena. „Knjige koje sam izabrao su primer onoga što lektiri nedostaje.“
Pisac Igor Marojević kaže da treba izbaciti određene naslove iz lektire za osnovnu školu, dati im zanimljiviji i poetički osavremenjeniji spisak knjiga za srednju. „Koreni Dobrice Ćosića su odveć epska i dosadna tvorevina za srednjoškolce, osim što je poetički izvan svog vremena. Siguran sam da bi kad bi im bio predočen, gimnazijalci mnogo više voleli da čitaju zanimljivi i urbani beogradski roman Došljaci Milutina Uskokovića, a neke knjige koje stvaraju čitaoce i koje klinci ionako vole treba uvesti u program: Izbor iz priča Čarlsa Bukovskog, Selindžerov Lovac u žitu, i tako ih ohrabriti da i dalje vrše samostalno izbore u svom životu, jer mnogi ionako, i izvan programa, čitaju dotične naslove.“
Izvor: Nedeljnik
Komentari 0