Nebalkanski model roditeljstva: Bosonogo detinjstvo

Roditeljstvo novog doba je i za mene kao psihologa značilo otkrivanje svetova za koje jedva da sam znala da postoje. Prvi susret sa nebalkanskim modelom roditeljstva je bio, blago rečeno, šokantan. Deca koja su na pesku bosonoga čim je spoljna temperatura prešla 18 stepeni. Čak i kad je kiša. Toče vodu sa česme i prave jezera u pesku beskrajno uživajući onako umazani i mokri (takođe na tih 18+ stepeni), a roditelji im čak i pomažu u toj igri. Hvatanje u koštac sa rekvizitima koji su i za nas odrasle izazov, a nekada se nalaze i na popriličnoj visini, pri čemu je na igralištu na upadljivom mestu istaknut znak sa zabranom nošenja kacige. I na sve to, roditelji koji uglavnom mirno sede sa strane. Ne čuješ nikoga da izgovara čuvene rečenice Pazi da se ne isprljaš! Nemoj da trčiš, oznojićeš se! Ne stavljaj to u usta! Ne trči, pašćeš! Zabrinut je samo onaj roditelj čije je dete kojim slučajem manje zainteresovano za istraživanje okoline i pentranje ili nešto zaostaje za motoričkim postignućima vršnjaka. Razlog je svest roditelja o povezanost motoričkog razvoja sa razvojem govora i mišljenja i uopšte intelekta deteta.

Iskoračiti u drugačiji model odgoja deteta je na prvi pogled izgledalo prilično izazovno i neke ustaljene obrasce razmišljanja je bilo potrebno redefinisati.

Još uvek ne hoda, kako može u park van kolica ?

Ovo je možda bilo najlakše prevazići jer je alternativa bila da ne izlazimo uopšte. Našoj bebi boravak u kolicima ili kenguru nije bio opcija, a meni nije bila opcija niti da sedimo neprekidno u zatvorenom prostoru, niti da je „treniram“ da sedi u kolicima i slušam neutešni plač zbog sputavanje njene snažne potrebe za aktivnošću. Dakle, ili puzanje napolju ili zatvorene u kući dok ne prohoda. Ispostavilo se da puzanje napolju nije uopšte strašno, a za tvrđe podloge kao što je asfalt rešenje može biti deblja trenerka ili štitnici na kolenima (pravi ili improvizovani od npr. starih čarapa ili grejača). Rezultat: njena sreća zbog mogućnosti da istražuje i druge prostore, viđa drugu decu i stekne nova iskustva nije imala granice, a boravak u kolicima je iznenada postao prihvatljiv, naročito kad se pomene da se njima vozimo u PARK, jeee !

Šta ako stavi nešto u usta? Nađe kamenčić?

Dete ima potrebu da upozna različite predmete, a jedan vid upoznavanja je i tako što pokuša da ih stavi u usta. Ako izuzmemo objekte koji mogu biti opasni, a na koje ćemo svakako obratiti pažnju, sve ostalo je za dete sticanje iskustva. Nije strašno da dete stavi granu u usta ili kamenčić, niti će od toga „zaraditi neku boleštinu“. Daćemo detetu do znanja da to nije ukusno, da je bljak ili, ako je potrebno, izvaditi predmet iz usta i ukloniti ga iz vidokruga. Tako se uči.

Kako po kiši napolje? Biće mokra, može da se prehladi!

A onda vidiš decu (i roditelje) koji se i te kako igraju i zabavljaju na kiši. Kiša je samo voda. Kabanica, gumeno odelo, gumene čizmice i zabava može da počne.

Ali isprljaće se! Pesak, blato, na šta će ličiti? I takvo dete posle treba da vodim do kuće!

Pesak i blato su samo pesak i blato i da, mogu biti baaaaaš zabavni za igru. A prljavu odeću pere mašina. Jeste, nekada je potrebno dodatno tretiranje garderobe nakon takve igre, ali šta je to u poređenju sa neprocenjivom radošću slobodne igre? Osim toga, tu su gumirane pantalone i jakne, ili neka već pohabana odeća koji u mnogome mogu pomoći u takvim situacijama. Što se tiče drugih ljudi, mogu samo pomisliti da ste dobar i savestan roditelj koji odgaja zdravo dete. Time što ne sputavate svog mališana omogućavate mu zdrav motorički i kognitivni razvoj i srećno detinjstvo.

Najčešća pitanja u vezi kretanja dece u parku i drugim prostorima su

• Kako da se penje, trči, ide samo?
•  Da li dozvoliti kretanje uz i niz stepenice, na uzbrdicama i nizbrdicama ?
• Šta ako padne?
• Na koje sprave i visine je uredu da se dete penje?
  

Neretko nas sopstveni strah navede da razmišljamo po principu bolje da držim dete ili ga sklonim odatle nego da rizikujem da padne, zanemarujući da time detetu uskraćujemo uslove za pravilan razvoj. Ovladavanje novim prostorima i preprekama ne samo da doprinosi motoričkom i uopšte kognitivnom razvoju, već je dete u prilici da nauči šta je strmina, šta su merdevine, šta može, a šta ne i kako se prema tim podlogama odnositi. Drugim rečima, dete izgrađuje samostalnost, uči se da proceni situacije i svoje mogućnosti, da se oslanja na sopstvene kapacitete i izgrađuje samopouzdanje, a to iskustvo može steći samo ako je u prilici i da padne. Budite prisutni iza deteta da ga prihvatite kako bi se izbegle ozbiljnije povreda, ali mu dozvolite da isprobava kretanje po različitim terenima, samo i svojim tempom. Takođe, držite se principa da je dete bezbedno samo na onim rekvizitima u parku do kojih može samo da se popne. Ne penjite ga na veće visine i sprave do kojih se ne može samo popeti kako bi se izbegle povrede.