Bolest, strah i pregled

Zdravi ljudi imaju poverenje u funkcionisanje vlastitog organizma, tako da ne razmišljaju o mogućnosti da se razbole. Promena nastaje kada neko primeti da organizam funkcioniše nepravilno ili kada se pojavi bol – signal da nešto u telu nije u redu.

Strah i zabrinutost su normalna ljudska reakcija na pojavu simptoma, kao i razmišljanje o raznim bolestima koje mogu iza njega da se kriju. Razmišlja se i o mogućim negativnim posledicama koje bi neka ozbiljna bolest imala na uspostavljen način života date osobe, kao i o posledicama po najbliže, pogotovo ako oni na neki način zavise od zabrinute osobe. Kako ovakvo razmišljanje pojačava strah i zabrinutost, ispada da su veoma neprijatne emocije „kazna” za ovakvo razmišljanje.

Opštepoznato je da se bolest najbolje leči u ranoj fazi, tako da ljudi znaju da je razumna reakcija na pojavu simptoma odlazak na lekarski pregled. Međutim, opisano emotivno stanje utiče na ljudsko ponašanje više od razuma. Umesto da se bave simptomima, ljudi počnu da nesvesno smanjuju svoj strah od bolesti: ili umanjuju značaj simptoma i tegobe, doživljavajući ih kao beznačajne ili prestaju da razmišljaju o mogućnosti da su bolesni, što čini da se ne osećaju uznemireno. Sve ovo spada u psihološki mehanizam negacije ili poricanja.

U tome im pomaže i reakcija najbližih, koji su takođe zabrinuti i uplašeni, i koji imaju nesvesni motiv da iz saosećanja smanje strah osobe koju vole, ali i sopstvene strahove. Simptomu bolesti suprotstavljaju udruženi optimizam, „pozitivno razmišljanje” i narodne lekove, što je kolektivno poricanje važnosti simptoma.

Rezultat toga je da, prema jednom istraživanju od pre nekoliko godina, naši ljudi u proseku odlaze na lekarski pregled skoro dva meseca nakon pojave prvih simptoma. Kada razno „lečenje” koje sami primenjuju i koje ih smiruje ne daje rezultate, jer se simptom pogoršava, tada više nije dovoljno misliti i govoriti: „Što da idem kod lekara, pa da mi on nađe neku boleštinu.”

Ako tako reaguju oni koji osete da nešto nije u redu sa vlastitim telom, kako će reagovati oni koji nemaju simptome: „Zašto da idem na pregled, kada sam zdrav i osećam se dobro?”

Odbijanjem preventivnog pregleda oni sebi uskraćuju mogućnost da se na vreme utvrdi neka teška podmukla bolest koja se razvija bez pojave bola (karcinom grlića materice, karcinom debelog creva, dijabetes…) ili da se otkrije duga bolest u fazi u kojoj ne daje simptome.

Šta je bolje: ići kod zubara kada zub boli ili da ne bi boleo? Rešenje je jačanje razuma, a ne prisila.