Online drugarice

Ceo svoj život sam otvorenaa osoba. Brbljivo dete a ista takva žena. Samim tim i Isidora je ista takva.

Ona jednostavno ne prestaje da priča. I to može da bude i jako naporno i opasno. Ko god joj se obrati (obično bi da joj kaže da je lepa ili da je lepo obučena), odmah sazna gde je krenula (sa svim detaljnim pojašnjenjima).

Elem, iver ne pada daleko od klade. Pa vam je jasno kakva sam ja.

Pre četiri i po godine, Isidora je bila beba a ja mama vezana za kuću i isključivo za njene potrebe. A poznato da sam bila prava “knjiška“ mama. Prvo ćuretina pa piletina, prvo teletina pa junetina. Med nikako do godinu, citrusi takođe, kravlje mleko najbolje nikad. I slično. I pošto sam živela u nekom čudnom “mama svetu“ očigledno mi je trebao još neki zaluđenik jer moji prijatelji bez dece i mame koje nisu u mojoj čudnoj galaksiji, nisu mogle da prate moja pravila koja su poštovana skoro kao Zakon.

I tako na nekoj stranici na fb koja je posvećena roditeljstvu videh postove osobe slične meni. Brzo smo se na fb sprijateljile i razmenile brojeve a onda je počelo naše ludilo a prepiska baš ovog tipa: “Budi se, šta ćemo danas da kuvamo ? Nemoj Čokolino, to ste jeli juče. E, a koliko kuvaš teletinu ? Šta najbolje ide uz šargarepu ? Meni neće Isidora jabuku, a tebi Aleksa ? Koji D vitamin daješ ? E na tom sajtu imaš odlične stvarčice“.

Napomenula bih da moja Ceca živi u unutrašnjosti i da se retko viđamo i da smo zato na telefonu stalno. Aleksa je samo dva dana stariji od Isidore i onda smo imale odličnu podlogu za sve jer su istog uzrasta. Online smo davale hranu deci u isto vreme, navikavali se na nove ukuse, pratile da li će biti neke alergijske reakcije. Merile težinu i visinu deteta. I tako svaki dan bez izuzetka. Kako sam ja uglavnom sama brinula o Isidori, naše svakodnevno konsultovanje u vezi svega mi je ulivalo sigurnost i kratilo muke.

Čini mi se da smo se prvi put videle nakon godinu dana. Čudan osećaj jer prvi put vidiš osobu o kojoj znaš sve. Deca su se odmah složila. Zanimiljivo je i kada se bliži januar a rođendan je Isidori i Aleksi. Doduše, tu je Ceca u većim obavezama jer slave kući a ja u igraonici. Ona pravi a ja sve naručujem osim salata gde upadaju tetke i baba. Ja sam onaj tip koji stvarno želi da samo uživa i priča sa ljudima.

Sećam se i zbunjenog mog muža kada smo otišli kod njih za vikend. Nije znao čovek šta ga je snašlo. Nas dve usta nismo zatvarale. A obe pamtimo kao slonovi pa kad krenemo da sve izvlačimo iz naftalina. Pa nekako svi oko nas znaju da se smore.

Prošle jeseni su oni došli kod nas. Ja sam se naravno radovala kao dete. To je kao da sretnete svoju drugu polovinu. Toliko smo slične da mislim da sličnije ne možemo biti. Ona je doduše dobra domaćica i svakako bolja kuvarica od mene ali smo jako slične kao majke, kao supruge. I nekako smo obe baš drugari. I tu smo jedna za drugu. Doduše, sada je Ceca počela da radi i često nestaje (što ne opraštam jer ja uvek radim i imam vremena za nju).

I prilikom tog našeg druženja sam osetila da bih volela da nekako “ozvaničimo“. Tada smo se dogovorili da mi bude kuma na crkvenom venčanju. I taako je bilo pola godine kasnije. Moja online drugarica je postala moja kuma i prvi svedok ljubavi mene i mog supuga. I sve to zahvaljujući našoj deci i najbitnijim ulogama u našim životima, ulogama majki. I često me ljudi pitaju odakle se znamo i odgovor je uvek bio preko dece. Mada, deli nas stotinak kilometara. A opet ja se u njenoj kući osećam kao u svojoj. Toliko pozitivne energije i širokogrudih ljudi ne vidim na jednom mestu često.

A Aleksa Isidori pokazuje životinje i ostale čari života u varošici i manjoj sredini. I svaki put kada sam bila u Markovcu, poželela sam da ostanem malo duže jer sam uživala u toj toploj dobrodošlici.

A nema lepog dana da ne pomislim kako možemo se družimo. Naravno da ne uspemo uvek da realizujemo viđanje ali meni srce zaigra kad pomislim da će nam deca odrastati upućena jedna na drugo. I da će godinama imati vršnjaka koji će mu biti blizak.

Meni je simpatično što obe kada gledamo neku garderobu i obe gledamo šta ima za dečaka, odnosno devojčicu.

Svakako, godine prolaze a deca rastu. A mi smo svedoci odrastanja naše dece. Divno mi je kada znam mnogo o njenom detetu, tom detetu koje će za neku godinu biti momak. Divno je što su nam naša deca dala takvo bogatstvo a to je da se upoznamo i da budemo kume i jedna drugoj oslonac i podrška. I jeste čudno da osobu moja postane veliki deo mog života nađete na internetu. Ali, to sam ja, otvorena za poznanstva uvek.

Razmisljam ja… Menja nas život i mi se menjamo dolaskom deteta na svet. Ali divno je kada u tim promenama nađemo i nekog novog na tom putu. I onda koračamo zajedno. Biti mama je najveći blagoslov na svetu i divno je kada to imate da podelite sa još nekim.

Mama Jelena