Sada kada imam 35 godina razmišljam šta sam iz toga naučila? Zbog čega sam konkretno dobra, a zbog čega konkretno nisam dobra? Šta sam ja to uradila loše, odnosno dobro pa da zaslužim jedan od tih epiteta? Pretpostavljam da kada biste se i vi vratili na svoje detinjstvo da bi ste bili u sličnoj ili istoj dilemi.
Većina roditelja će se složiti da je nagrada veoma važna u upravljanju detetovim ponašanjem. I većina njih je u potpunosti u pravu ukoliko misli da kada kaže detetu „Ako pojedeš ručak, dobićeš čokoladicu posle toga“ deluje. Moje pitanje je koliko dugo? Da li će dete najzad naučiti da treba da jede supu i brokoli zato što je to korisno za njegov organizam ili će naučiti da sve uradi samo da dobije željenu nagradu? Šta se dešava kada dete poraste i čokolada više nije privlačna kao nagrada nego se sada dete fokusira na nešto veće (na primer igranje igrica)?
Iako deluje da nagrada ima magičnu moć, ta moć traje kratko kao čarolija u poznatoj bajci „Pepeljuga“. Pri tome, određena istraživanja su pokazala da nagrada (kao i kazna) loše utiču na razvoj samopouzdanja i samomotivacije kod dece.
Na primer, kada roditelj kaže detetu: „Bravo za peticu, ponosan sam na tebe. Dobićeš veliku nagradu!“ time šalje skrivenu poruku detetu da treba da dobije peticu da bi se roditelj osećao bolje. Drugim rečima, dete će učiti da radi određene stvari koje želi druga, njemu važna, osoba samo da bi pridobio njeno odobravanje ili ljubav. Pri tome neće mnogo razmišljati da li je to za njegovo lično dobro. Jednog dana taj mali čovek postaće osoba koja „boluje“ od sindorma traženja spoljašnje nagrade (odobravanje drugih) da bi ostvario neke akademske ili karijerne ciljeve. Zapravo, ta osoba neće imati razvijenu samomotivaciju, već će se rukovoditi spoljašnjim podsticajem.
Međutim, kada roditelj kaže detetu: „Radila si veoma naporno. Zaslužila si peticu! Jesi li pozitivne-vestine-roditeljstva-4ponosna na sebe?“ ovim se usmerava na napor koji je uložen i šalje se skrivena poruka da je važno potruditi se i raditi, i da se na taj način može ostvariti određen rezultat. Takođe, dete uči da objektivno procenjuje koliko je rada uložilo u nešto i da li je realno očekivati da dobije rezultat. Isto tako kada ostvari rezultat postaje ponosno na sebe, fokusirano je na svoje potrebe i želje u pozitivnom smislu, a ne na to šta će okolina da kaže. Drugim rečima, ne pati od potrebe da dobije odobrenje ili ljubav od strane drugih da bi ono bilo srećno. Ovaj način komunikacije svakako dugoročno dovodi do razvoja samomotivacije i samopouzdanja kod deteta.
Evo još nekih primera:
Nagrada Ohrabrenje
„Drago mi je da si me poslušala“ „ Verujem da si dobro procenila šta je najbolje za tebe. Kako se sada osećaš?“
„Dopada mi se šta si uradila“ „ Možeš da odlučiš i sama. Šta misliš šta treba da uradiš?“
„Stvarno umeš da oraspoložiš majku“ „Volim te bez obzira na sve“
Ovo je samo jedna od veoma važnih roditeljskih veština koja na pozitivan način utiče na dete i koja ima dugoročan efekat na istinsku promenu detetovog ponašanja.
Autor: Nikolina Milosavljević, dipl. psiholog, psihoterapeut na superviziji, sertifikovani međunarodni trener za program “Dovoljno dobar roditelj“, kouč i trener veština za roditelje.
Koucing za roditelje
Komentari 0