Takav roditeljski stav, uprkos svima brigama koje dečja samostalnost donosi, je uglavnom pogrešan i nepotreban. Deca uče na vlastitim greškama i važno je tu i tamo pogrešiti. Nenamerne greške važne su za zdrav i pravilan dečji psihički razvoj kao i razvoj samopouzdanja.
Zavisno kako decu učimo da se nose s učinjenim greškama zavisi i kako će ih deca shvatiti. Kao izazov i priliku da nauče nešto novo ili kao pretnju koju pod svaku cenu u budućnosti treba izbegavati.
Roditelji koji stalno intervenišu
Pojedini roditelji prečesto priskaču u pomoć, pa kada i ona nije neophodna, ili već dete pre nego je stiglo pogrešiti sprečavaju od nastanka iste ili učestvuju s detetom u određenom problemu i sprečavaju njegov nastanak. I jedno i drugo je pogrešno. Zbog detetova razvoja i samopoštovanja te snalaženja u novim situacijama koje će mu u odrasloj dobi biti neophodne, bilo bi poželjno da roditelji što pre prestanu s nepotrebnim “intervencijama”. Svakako, roditeljima je ponekad jednostavnije “uskočiti” u detetove cipele i napraviti zadatak umesto njega, jer smatraju kako će sve ispasti dobro i neće imati prilike “zabrljati”, nego popravljati situaciju kada ispade loša, no to nikako nije rešenje – odnosno to je loše rešenje. Osim toga, ako im ugađaju, roditelji smatraju da tako kupuju decu i njihovo poštovanje.
Roditelji koji “peru ruke od svega“
Jednako je loše i okrenuti se od problema i spašavanja deteta iz problema te “oprati ruke od svega“. Ovakav način detetu šalje poruku kako je nesposobno nešto uraditi samostalno te da roditelji nisu tu kako bi ih spašavali iz njihovih grešaka. Pogrešno! Deca se ponekad nađu u problemima koji su veći od njih samih, iako su zapravo maleni, za decu su veliki i zbog svojih godina nisu se sposobni samostalno s njima nositi. U tom slučaju roditelji treba da pomognu koliko su u mogućnosti i dati detetu priliku da nešto nauči iz situacije.
Važnost zajedničkog fokusiranja na pronalazak rešenja
Uloga roditelja je da budu podrška detetu koliko god greška bila velika. Greške ili loše odluke treba detetu obasniti kao još jednu priliku za kritičko razmišljanje i buduće rešavanje problema te podizanje samopoštovanja. Ono što bi roditelji i dete trebali je zajedničko fokusiranje na pronalazak rešenja, a nikako ne roditeljsko spašavanje situacije ili potpuno okretanje glave od problema.
Kad je problem već nastao i greška je učinjena, važno se zapitati: Što ćemo učiniti da to popravimo? Kako ćeš/ćemo to uraditi? Što smo iz toga naučili?
Komentari 0