Svetomir Bojanin: Nemojte biti najbolji roditelj, budite ono što jeste

Pofesor Svetomir Bojanin, dečji psihijatar, poznat je široj javnosti kao autor knjige Škola kao bolest u kojoj je prvi argumentovano otvorio bolna pitanja neprikladnog odnosa savremene škole prema mentalnom zdravlju dece i omladine koja ih pohađa. Kasnije u knjizi Tajna škole, kao odgovor na prethodno postavljena pitanja, predstavlja široj javnosti model – školu kakva bi ona trebala da bude, kao i celovitu analizu stanja u savremenom, pre svega domaćem, školstvu. Ostao je aktivan i nakon završetka radnog veka na Beogradskom univerzitetu i Institu za mentalno zdravlje u Beogradu, pa je u poslednjih nekoliko godina objavljeno više njegovih knjiga, a zapaženi su i njegovi javni nastupi.

Na Aranđelovdan 2016. godine, imao sam čast da razgovaram sa profesorom Bojaninom o uzorima, identitetu, drugarstvu, učenju, ljubavi i drugim pitanjima koje odrastanje postavlja deci, kao i njihovim roditeljima.

• Profesore, kako vas je ponašanje vaših roditelja prema vama definisalo kao roditelja?

Dok sam došao do uloge roditelja prošlo je 36 godina. Bio sam sav pometen od svih tih psihijatrijskih teorija koje su besmislene uglavnom, pa sam se jedva izvukao od svih tih “Frojdova i Jungova” i trebalo mi je vreme, a sve je to uticalo na moj odnos sa detetom. Imao sam neki strah da moram stalno da učim i radim i da drugo ništa ne znam… I ja sam štošta učio, ali nisam primenjivao, živeo sam kako su moji živeli, živeo sam po imitaciji mog oca i majke.

Kad god me pozovu da držim predavanje i da poučavam nekog kako se ponašati sa decom ili rešavati psihijatrijske probleme, uvek sam u strahu od dve velike opasnosti. Od jedne neistine da je život već prošao i da kada nešto ne ide treba pogledati knjige starostavne da vidimo kako bi to rešili. Malo mi je u tim knjigama “starostavnim” o “staroistinama”, ali i o ostalim istinama.

Druga opasnost je da se povedem za tim da je novo samim tim što je novo i vredno. Niko ne istražuje ono što je jedino moguće, tj. istinu o životu. Istina o životu je ono što smo i pričali “Upoznaj samoga sebe”. Povremeno sevnu istine o životu, znamo i sretnemo ih, ali ih ne koristimo. Uzmimo na primer Komenskog. On je bio značajan vladika u Husitskoj državi u 17. veku. Habzburgovci rasele Čehe po Evropi. U Holandiji su, recimo, imali veliku koloniju. I taj vladika češki obilazi koloniju i vidi da se deca gube, da se narod gubi u svom identitetu u svojim osnovnim kulturološkim obrascima. I tada pokušava da napravi tzv. pansofiju (svemudrost) kojoj će da uči decu češku, da se deca drže ljudskog u tom svom civilizacijskom napredovanju. Ta knjiga je napisana 1628. godine za učitelje Čehe, da spasavaju identitet češkog naroda koji je u rasejanju. A onda je to ispalo toliko sjajno da se 1638. prevodi na latinski i to postane velika didaktika koja se i danas studira. Tu imate naravno opterećenje vremena, ali on je dao nekoliko fantastičnih stvari. Rekao je da deci ne treba davati ništa previše, niti ništa prebrzo, da bi naučili. Ništa što ona ne vole i što ne razumeju. I kada neko ne zna ta pravila onda on pada na ispitu učiteljskom, na pedagogiji… I kad taj pedagog danas dođe u školu niko ga više ne pita šta je sa tim, nemoj previše, nemoj previše, vidi šta deca vole i vidi da li to mogu njihove godine. To više niko ne zahteva pa sam čak i čuo pre neki dan kako neki profesor iz srednje škole kaže kako je odzvonilo Komenskom. Ne da nije odzvonilo, nego se Komenski još nije ni rodio! Nije to što je novo odmah i dobro, nego je dobro ono što je dobro. Istina je to što je istina, bilo Sokratova istina, bilo istina Komenskog.

• U današnje vreme u ponudi je na hiljade pravaca roditeljstva, od kojih onima koji tek stupaju na taj put, može samo da bude loše. Kako da budemo sigurni da postupamo ispravno, naravno prvo kao roditelji, a onda i u ostalim sferama života?

Jednog dana, jednom čoveku, ne znamo kako i zašto, došlo je da uzme u ruke dleto i čekić, i u kamen ureže: “Upoznaj samog sebe”. Upoznaj samog sebe – ja sam doživeo kao nekakakv usklik. I sad ima taj razgovor sa sinom, njegovim sinom. On nije uzeo prut, pa da tog adolescenta uči redu. I nije mu rekao: “Ja sam tvoj tata i ja znam kako treba živeti, mene treba da slušaš”. I nije se bavio autoritetom niti autoritarnošću, nego je jednostavno pričao sa njim o životu. Onda su naišli na temu da pričaju kakvi sve ljudi postoje. Ima svakojakih ljudi, ali ima i dobrih ljudi. Ti dobri ljudi, po čemu su oni dobri? Po čemu je pošten čovek pošten? Pa pošten čovek je po tome pošten zato što vraća dugove. Ono što duguje on vrati na vreme. Prema tome, zaključak bi bio da čovek nosi u sebi vrlinu koja mu je data, mogućnost vrline, i ako se ponaša tako da se njegova vrlina poklapa sa onim što on radi, on je zadovoljan i srećan. Ako se ne poklapa vrlina sa onim što on radi, tu počinje zlo, konflikti, nesreća.

Ta Sokratova tvrdnja i danas je poslednja istina koju znamo o čoveku.

I sada imate priču – ljudi koji svako u svojoj ruci drži po kamen, bludnica koju treba kamenovati i Hristos, i čekaju da se zadovolji pravda. On kaže da prvi baci ko je bez greha. I oni spuštaju kamenje, razišli se, i on ostaje sa onom ženom. A ona kaže: “Šta sad da radim”. A On kaže: “Idi i ne greši više.”

Ni grmljavine, ni smrti, ni partijske kazne, ništa od zla koje mi svaki dan vidimo u našim nadmudrivanjima i poslovima. Šta se tu događa, šta je to s tim: idi bez greha. On nama govori u stvari da mi treba da smo stalno na osmatračnici. Da li ovo što ja vama govorim ide iz moje neke sujete, da se pokažem pametnim, ili iz toga da se nađemo nekako u dogovoru o životu o onom što pričamo. Da li mi razgovaramo sa drugima da bi nešto čuli što ne znamo ili nismo znali, da li mi idemo u dijalog iz ravnoteže i da tu ravnotežu podignemo na viši nivo, ili idemo da mu dokažemo da sam ja u pravu.

I ostalo je to da upoznamo sebe, da spoznamo šta osećamo, šta smo, i ako iz te pozicije budemo mame i tate onda je sve u redu.