Suočavanje sa dijagnozom teške bolesti kod deteta nikada nije lako. Koliko god da neko razmišlja o tome, nikada nije spreman da se suoči sa neprijatnim vestima. U takvoj situaciji ljudi različito reaguju, ali većina obično prolazi kroz slične faze. Najpre sledi šok, pa neverica, poricanje, ljutnja, tuga, depresija, a zatim i suočavanje sa činjenicama i prihvatanje teške situacije.

Prema rečima Irene Korićanac, kliničkog psihologa Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj, prihvatanje činjenice da dete boluje od teške bolesti je proces i od mnogo različitih faktora zavisi kako će se porodica nositi sa bolešću. Uzrast deteta, prognoze lekara, snaga porodice, podrška u okruženju i da li familija inače ima dobre mehanizme za borbu protiv stresa, samo su neki od činilaca koji utiču na suočavanje sa dijagnozom.

– Posle dobijanja informacije sledi stanje šoka. Psihološki to znači da su se pokrenuli mehanizmi odbrane, organizam je dobio informaciju i počinje da je „dozira”, da se brani od nje. Niko nije u stanju odmah da razume šta se dogodilo i oseti sve emocije. Psiha nas štiti. To je dobro poznat osećaj svim ljudima, jer je danas veoma teško naići na osobu koja nije imala nijedan traumatični događaj u životu. Ipak, intenzitet tog šoka je veoma jak kada je reč o bolesnom detetu. Bolest mališana i životna ugroženost deteta su univerzalni strahovi roditelja, i to je izvor najvećeg stresa – pojašnjava Korićanac.

U trenucima suočavanja sa teškom dijagnozom deteta, kod roditelja je dominantan doživljaj utrnulosti koji neke ljude zaustavlja, pa nisu u stanju da se pokrenu, dok drugi odmah krenu u akciju i brane se time što se organizuju, prave planove, angažuju ljude oko sebe, traže informacije… U oba slučaja potrebno je sačekati, dozvoliti ljudima da prirodno „uđu” u fazu obrade informacije i pripreme za tešku životnu borbu koja je pred njima.

Treba imati na umu da lečenje hematoonkoloških pacijenata traje dugo i sastoji se od hemioterapije, nekada i operacijama deteta i bolnim ili neprijatnim medicinskim procedurama, čestim dolascima i dugim ostajanjem u bolnici.

– Roditelj, koji je do tada ispunjavao svoj zadatak i štitio dete od svega što mu se nalazilo na putu, sada je bespomoćan. Zdravlje i život deteta zavise od lekara i različitih okolnosti na koje roditelji ne mogu da utiču. Ovo je preveliki teret i za dete i za porodicu i važno je da se iskoristi sva moguća podrška. Psiholog, šira porodica, prijatelji. Što je šira i jača socijalna mreža, to je bolje. Sve što može da olakša – porodici je preporučljivo. Uloga psihologa je da balansira između velikih strahova roditelja i buđenja optimizma i vere u izlečenje. Mi smo tu da nam se povere i isplaču kada im je najteže, ali i da probudimo optimizam i veru u izlečenje i sa njima podelimo male radosti, jer dete ostaje dete i ume da se raduje i smeje čak i kada je vezano za krevet i loše reaguje na terapiju – objašnjava Korićanac.

Period lečenja neminovno menja život. Lečenje obično traje oko dve godine i u početku je dete istrgnuto iz škole i od vršnjaka. Zbog imuniteta koji je oslabljen, dete ima malo kontakta sa okolinom. Porodica takođe smanjuje kontakte sa ljudima iz okruženja, kaže Korićanac, i to je zahtev lečenja. Jednostavno, fizičko zdravlje je na prvom mestu, a svaka infekcija može da ugrozi dete u ovoj fazi lečenja.

Naša sagovornica naglašava da je važno psihološki i socijalno da se roditelji ne povuku u sebe i da stručnjaci rade sa decom i roditeljima o tome šta da kažu ljudima iz okruženja o bolesti mališana, kako da prihvate činjenicu da im je od terapije opala kosica. U početku je sve to veoma teško, ali uz dobru podršku deca uspostave i održe socijalne kontakte.

– Nije lako, i bude uspona i padova, ali se zajedno borimo. U toj deci i u tim porodicama se nalaze istinski superheroji. Ovaj vid podrške je kod nas relativno nov i još je manje dostupan nego u svetu. Ipak, stanje se popravlja, jer veliki broj institucija prepoznaje potrebu za angažovanjem psihologa koji su posebno obučeni za rad sa decom koja boluju od malignih bolesti. Psiholog je podrška celoj porodici tokom lečenja, ali i posle, kada se dete izleči, potrebna je podrška familiji da se vrati u redovne tokove života. Nažalost, mi smo tu i za one porodice čiji mališani izgube ovu bitku – zaključila je Irena Korićanac.