Najave iz Vlade idu u drugom pravcu. Najavljuje se uvoz stručnjaka koji će nam kroz „deliveri junit“ organizovati državu…
– To su međuresorne radne grupe koje imamo godinama. Najvažnije pitanje je ko su igrači, ko je taj ko treba da sprovede bilo kakvu ideju, jer bez kvalitetnog tima nema ni golova. Trener ništa ne može ako dođe u novi tim i shvati da mu centarfor ima jednu nogu kraću. Suština je u kompetentnoj i prosvećenoj administraciji koja može artikulisati društvene ciljeve u racionalne i sprovodive zakone. Besmisleno je da platiš i Fanđu ako mu daš da vozi „fiću“.
Hoćete da kažete da mi baš i nemamo kadrova?
– Obrazovanje je ovde apsolutno potcenjeno. Kako sačuvati, recimo, autoritet nastavnice matematike ako je ona tako plaćena da ne može ni zub da popravi, pa đaci teraju sa njom šegu da je krezuba. Ako se sa svih strana šalje poruka da učenje u Srbiji nije na glasu. S druge strane, imamo više magistara i doktora nauka nego novorođenih. Stvar će se promeniti jedino ako sto najboljih svršenih studenata iz svih oblasti svake godine bude čekalo radno mesto. Treba da posadimo društveno seme, ali da znamo tačno šta ćemo posaditi. Čemu školovati ljude ako najbolji odlaze, a na ključna mesta se primaju osobe sa sumnjivim kvalifikacijama.
Da li bi pristali da uđete u neki od „deliveri junita“?
– Oduvek sam bio zadovoljan svojim poslom. Za mene profesura nije samo zanimanje već i civilizacijska misija. Pristao bih da učestvujem u radu nekog tela ako bi se stvarno tražilo kritičko promišljanje. Primera radi, stalno se govori o potrebi za novim investicijama, a naš kapitalni problem je što je gro investicija promašen. Kada je reč o investicijama, ključno je u koje privredne grane investiraš. Da li u grane sa padajućim ili u grane sa rastućim prinosima. Ukoliko investiraš pogrešno, ušao si u pogrešan voz, i onda su ti sve stanice pogrešne. Ali, mislim da to vlastima nije potrebno. Oni zovu populizatore koji će ne dati predlog, već samo potvrditi ono što je već namera vlasti.
Srbija je uvek bila zemlja gastarbajtera…
– Imali smo mi od pedesetih godina industrijsku klasu koja je odlazila u razvijene zemlje da bi zaradila, ali i sa idejom da se u Srbiju vrate. I slali su svoje zarade kroz doznake, gradili su ovde ogromne kuće, sve s idejom da kao penzioneri žive u Srbiji kao grofovi. A šta se dogodilo? Danas ovde ne mogu sa tim penzijama ništa i uglavnom se vraćaju u zemlje gde su radili, jer tamo bar imaju bolju zdravstvenu zaštitu. Sada imamo intelektualnu elitu koja odlazi, ali bez namere da se ikada vrati. I država im često šalje poruke da i ne treba da se vrate. Eto, ministar prosvete je nedavno rekao da je bolje što su otišli. A, moglo bi se nešto naučiti od srpskog seljaka koji najbolji paradajz uvek ostavlja za sebe.
Osim ljudi, u Srbiji se baš ne zadržavaju ni ovde zarađene pare. Na svim smo listama koje broje firme u ofšor zonama, skrivene račune po stranim bankama?
– To je zato što nismo kao Engleska, gde kad zaradiš u 17. veku, možeš ostati bogat i u 21. veku. Suština nije u brzini, već u trajanju zarade. Kod nas sva bogatstva kratko traju i niko nema poverenja ni u državu ni u održivost bilo kog biznisa. Zato Srbin, Rus, Indus… sve pare koje zaradi nosi u Englesku. A, Englez koji zaradi pare bilo gde u svetu, zarađeno vraća kući, u Englesku. Na dugi rok, najbolji i najprodavaniji engleski proizvod su engleske institucije. Zbog njih se u Englesku sliva ljudski i finansijski kapital. Svi oni čuvaju svoje i vrlo agresivno primaju sve ono što je dobro iz sveta. Tako je u celom zapadnom društvu. I odliv školovanih ljudi iz Srbije za njih je odlična infuzija, dok nama krv lipti. Mi njima genetski materijal iz Matematičke gimnazije, a oni nama savetnike koji će nas naučiti da je potpuno prirodno da su oni bogati a mi siromašni. I vrlo će se potruditi da tako i ostane.
Možda to nepoverenje srpskih ljudi potiče iz činjenice da se ovde i ideologija i uslovi poslovanja često menjaju poslednjih decenija?
– Suština je to što ovde bogati ljudi svoju akumulaciju potroše na luksuz. Čini mi se da samo ovde vlasnici firmi otimaju od svojih firmi i pretaču taj kapital u lično bogatstvo. Svuda u svetu je suprotno. Vlasnici kompanija lično bogatstvo ulažu u sopstvene biznise. Uvek želimo nekog da prevarimo – poverioce, banke, državu… To je, između ostalog, zato što su ovde mnogi prepoznali matricu da najbolje prolaze oni koji ne plaćaju, jer smo mi 50 godina bili društvo raspodele gde su se svi dugovi u jednom momentu opraštali. Ako je isplativije kršiti zakon nego raditi regularno, onda to postaje trajna navika.
Dobili smo sporazum sa MMF, najavljuju se strukturne reforme. Mislite li da će one doneti zaista nešto novo?
– Mislim da smo, kao društvo, došli do tačke gde prestaje volja, a počinje prinuda. Mnogo vremena i ideja smo uzaludno utrošili. Dugo vremena smo kao ključno pitanje imali dilemu – da li su kod nas reforme željene ili iznuđene. A, svakako se nisu sprovodile. Došli smo do toga da ogromni dugovi moraju da se plate. A, kad uđeš u taj voz, nema silaska. Grčka nam je primer za to. Pitanje je da li smo sposobni da napravimo državu koja će biti mala, prosvećena i organizovana. Sada je ona bazirana na političkom, a ne na društvenom dogovoru. Tačnije, kod nas su isprepletane tri države. Jedna, koja promoviše stare ideje komunizma. Druga je zasnovana na političkom društvu i treća na evropskim vrednostima. Praktično, na ovom terenu, u naše ime, igraju tri tima. Nije ni čudo što onda postižemo autogolove. Ovde je sve haotično. Potrebna nam je jasna koncepcija ko šta treba da radi, a ne da se stalno pitamo koliko ko radi.
Komentari 0