Kako nas vide naša deca?

Foto: Flickr

Pre neki dan sam gledala jedan zanimljiv video na Facebooku. Prvo su doveli majke i pitali ih šta misle o sebi kao roditelju, a potom su pitali njihovu decu kako oni vide svoje majke.

Video je izuzetno efektan. Verujem da bi rasplakao i one koji nisu roditelji. Moj opšti utisak je bio da žene kao da su odgovarale na pitanje “šta ne valja kod tebe kao majke?”, a deca kao da su im postavili pitanje “zašto voliš svoju majku?”.

Naterao me je da se zapitam i puno razmislim o sebi kao roditelju, i kao osobi. I shvatila sam da bih sigurno i ja reagovala kao žene u videu.

U nameri da budem što bolja majka i da maksimalno izađem u susret zvrkovim potrebama, često lako skrenem u ta silna ometajuća pitanja i dvoumljenja.

Da li sam dovoljno dobar roditelj?

Šta još mogu promeniti?

Da li ću znati to i to da rešim?

I ona najgora, a tako česta pitanja: da li je ovaj njegov ispad bio zbog nekog mog propusta? I: da li je moja odgovornost što se on ovako ponaša?

(Ovakva pitanja su još dobra varijanta. Još više su zglajznuli oni roditelji koji već uveliko tvrde da je svaka greška deteta dokaz da su oni loši roditelji, i koji čak ni ne postavljaju pitanje da li je to zaista tako.)

Mi roditelji smo tako često strogi prema sebi i prema drugim roditeljima, da se mnogo češće okrećemo kao onom negativnom, a dobro kao da se podrazumeva. Sa druge strane se bunimo što su na ovom brdovitom Balkanu nas naši roditelji tako vaspitavali.

A kada bi moj sin bio malo stariji, verujem da bi i on govorio o svojoj mami slično deci iz videa.

Deca ne razmišljaju u terminima “šta bi moglo bolje” ili “to ne valja”. To jest, razmišljaju kad ih za njihovo dobro nateramo na to, ali oni ne troše svojevoljno svoje vreme na to.

Deca obično obraćaju pažnju na ono što je dobro. U njima i u ljudima oko njih.

Oni pamte sve ono lepo što rade njihovi roditelji. Primećuju divne stvari koje vide i čuju. Naročito sitnice.

Detetu je njegova majka najlepša.

Njegov najlepši dan je onaj koji provede sa mamom i tatom. Može to biti i obična šetnja. Njemu je to kao da je u Diznilend otišao.

Pa još ako mu u toj šetnji kupe neki slatkiš, to mu dođe kao da je išao na put oko sveta.

A kad mu pročitaš omiljenu priču sa sve glumom i onomatopejama, tih 10ak minuta on bi prepričavao danima.

I to što vas natera da oboje legnete pored njega kako bi slatko zaspao – baš to možda učini da taj dan za njega bude najsavršeniji od svih.

KAKO OVA RAZMIŠLJANJA PRIMENITI U PRAKSI?

1. Redovno pohvaljujte svoje roditeljstvo. Sebi i drugima.

Hajde da od sutra pred spavanje sebe svakodnevno pohvalite za neki roditeljski uspeh od tog dana.

Nekad će to biti činjenica da ste ceo dan proveli sa detetom.

Drugi put da ste tih 1h što ste imali sa njim maksimalno iskoristili.

A zar nije i to što se smireno izdržali 10 minuta njegovog vrištanja jedan veliki uspeh? Strpljenje i optimizam mnogim roditeljima fale.

Kad malo bolje razmislite, lako ćete svaki dan naći neku sitnicu za koju možete da se pohvalite i sebi kažete “ej, pa ja sam baš super roditelj”.

2. Iznova unapređujte svoje roditeljske veštine, ali ne zaboravite da usput  i uživate.

Ja ne poštujem ono geslo “svako je najbolji roditelj svom detetu”. Možda zato što radim sa decom koja su zanemarena i zlostavljana. Verujte mi, njihovi roditelji nikako nisu bili najbolji izbor za njih.

Međutim, verujem da svako može da se potrudi da bude najbolji za svoje dete i tako na kraju to zaista i postane.

Smatram da o roditeljstvu treba iznova učiti i unapređivati te svoje veštine. Dete se menja iz dana u dan, te svoje metode trebamo prilagođavati njegovom razvoju i potrebama.

Ali, ne postaviti to kao apsolutni zahtev pred sebe, jer nećemo moći uvek da ga ispunimo. Svaki roditelj puno greši na putu ka savršenom roditeljstvu. Zato je poželjno da usput malo i uživa.

Ne treba našoj deci da mi non-stop dumamo šta možemo bolje, drugačije. Da strahujemo da li smo dovoljno dobri roditelji. I da razmišljamo da li smo učinili sve što smo mogli. Ne.

Njima trebaju sitnice. Osmeh. Pažnja i uključenost.

A greške ćemo već zajedno usput rešavati.

Tekstove slične ovom možete čitati kod Aleksandre na blogu.