Da li je ovo primer odličnog ili očajnog roditeljstva?

“Ovo je bolje nego da je detetu dao tablet, razvija mu zdrave navike.” “Ne razumem sve ove loše komentare, dete izgleda kao da se ludo zabavlja, a otac je očigledno mnogo ponosan na njega.” “Ludilo, svi ovi pseudo-pedijatri i doktori koji govore da ovo nije dobro za njegov razvoj… Lekar mog sina je rekao da je savršeno u redu da ga upišem na gimnastiku ili karate kada je imao dvije godine.” “Ovo nije pogodno za njegov razvoj i to će vam reći svaki lekar, bez obzira što uživa u tome. Dete će uživati i u energetskim pićima.” “Opšte je poznato da su deca u ovom uzrastu premlada za takve stvari, njihovo telo jednostavno nije spremno. Za sada izgleda OK i sjajno deluje, ali će kasnije trpiti posledice.”

Ovo su samo neki od hiljade komentara koji se nalaze ispod videa koji je privukao pažnju internet zajednice. Radi se o snimku koji pokazuje trogodišnjeg dečaka kako izvodi zaista neverovatne stvari – penje se uz zidove, pravi salto, radi zgibove sa tegovima, spušta se u špagu. Kao i uvek, mišljenja su podeljena. Dok se jedni oduševljavaju sposobnostima ovog dečaka, govore kako bi voleli da su i sami u takvoj kondiciji, te se žale na svoju decu koja se ne odvajaju od televizora, drugi upozoravaju na posledice. Dečak je previše mlad, treninzi su skoro pa vojnički, a njegovo telo nedovoljno razvijeno da podnese sav taj napor.

Ovaj video pokreće jako dobro pitanje – kada je vreme za uvođenje dece u sport i u kojoj mjeri? Pretvara li ih naporno treniranje u mašine koje će izgubiti svoju snagu ili time gradimo njihove zdrave navike i budućnost? Je li bolje pustiti ih da se igraju, a u profesionalno bavljenje sportom uključiti kada malo odrastu i ukoliko to budu želeli?

Pedijatar iz Banjaluke, doktor Branislav Lolić ističe da je fizička aktivnost u smislu kretanja i boravka u prirodi preporučljiva što ranije, ali aktivnosti koje poprimaju profesionalne oblike sigurno nisu za malu decu.

“Sa druge strane, sasvim sigurno nije dobro kada roditelji svoje neostvarene ambicije, pre svega finansijske, žele ostvariti preko dece, jer se onda deca pretvaraju u mašine. Smatram to zloupotrebom koje roditelji često nisu ni svesni. Sigurno da jedan takav ritam u ovom neprirodnom ponašanju nije dobar. Apsolutno nisam pristalica tako nečega niti to struka preporučuje, ali bavljenje sportom prilagođenim za uzrast deteta je svakako dobro došlo“, navodi on, dodajući da profesionalno bavljenje sportom pre šeste godine nije realno.

Doktor Lolić naglašava da je bavljenje gimnastikom nešto sasvim drugo, jer se radi o vežbanju sa kojim dete može početi i ranije, ali samo ukoliko je ono prilagođeno uzrastu i uvek uz konsultacije stručnjaka – školovanih trenera i lekara. On takođe navodi primer iz svoje porodice, kada je njegova unuka poželela da trenira jahanje u šestoj godini, što nije preporučljivo.

“Razgovarao sam sa instruktorima i saznao nešto što ni ja nisam znao, da se jahanje ni slučajno ne preporučuje deci mlađoj od 9 godina, zbog mogućeg negativnog uticaja na razvoj kukova”, govori Lolić.

Protiv preteranog forsiranja dece i njihovog guranja u profesionalno bavljenje sportom je i Jelena Računica Šatara, majka 11-ogodišnjeg dečaka iz Banjaluke. Njen sin je sa šest godina počeo trenirati realni aikido, prema programu koji je prilagođen njegovom uzrastu. Kako navodi, bilo joj je važno da dečak ima fizičku aktivnost i da ne bude stalno za računarom, a krajem ove godine bi trebalo da položi za crni pojas.

“Zajedno smo odlučili na koji će sport ići, bilo mi je važno to što u aikidu nema sparinga i borbe, već se radi samo samooodbrana. Vremenom je toliko zavolio treninge da mu nekada zapretimo da neće ići ukoliko ne uradi domaći na vreme, što mu je dodatni stimulans da bude bolji u školi. Takođe mi se sviđa što njegov trener mnogo pažnje pridaje obrazovanju”, ističe ona.

Majka iz Banjaluke Dajana Šipraga Zlojutro je svog sina od četiri godine upisala na treninge gimnastike, ali su nakon dva meseca shvatili da im je taj tempo života previše naporan i da ne mogu postići sve obaveze. Zbog užurbanog načina života, odvođenje i dovođenje dečaka tri puta sedmično na treninge im je život pretvorilo u pokretnu traku, pa su odlučili da napusti gimnastiku.

“Redovnu aktivnost ima, bitno mi je da bude napolju, a treninge ostavljam za vreme kad bude sam mogao odlaziti na njih. U ovom periodu smatram da je bitno da dete ima i nestrukturisano vreme u smislu da mu bude i dosadno, da se sam zabavi i zaista ne vidimo nikakav problem da odrasta bez treniranja. Za taj mali vremenski period smo shvatili da smo postali robovi ta tri dana u sedmici i da se sve vrtilo oko njih. Možda bismo drugačije razmišljali da dete ne ide u vrtić, da jedno od nas ne radi ali ovakva organizacija (bez treninga) nam je u ovom trenutku mnogo bolja”, govori Dajana za magazin Lola.

Kada odlučite da je pravo vreme za sport, najispravnije bi bilo da slušate svoje dete, njegove želje, potrebe i mogućnosti. Konsultujte stručnjake, raspitajte se kako određeni sport utiče na razvoj deteta, ostavlja li negativne posljedice na njegovo telo ili psihu. Jedna stvar je trčati za loptom po parku, ali je sasvim druga slati ga na treninge koje ni sami nismo sposobni podnijeti. Fizička aktivnost je preko potrebna, ali granica bi morala da postoji.