Juče sam stigla kući iz Njujorka. Imala sam dva leta, cele noći nisam spavala i stigla sam baš na vreme da pokupim decu iz škole. Otišli smo kući, presvukli se, raspakovali rančeve i torbe, počeli domaći zadatak, jeli, prošetali psa, oprala sam veš, napravila spisak namirnica, završili smo domaći, napunili flaše s vodom i ponovo seli u auto da odvezem Oliviju na košarku. Imala sam 50 minuta da skočim do marketa i kupim sve što je potrebno za kuću.

Čim smo ušli u prodavnicu, Maks i Čarli su videli cveće, zatim balone, a onda i besplatne uzorke. Tu je bio momenat i kada sam ja izgubila kontrolu. Drali su se, jurcali, sve i svašta dodirivali, dok sam ja u međuvremenu bila totalno izgubljena i ništa nisam mogla da pronađem.

Dok sam tako lutala oko rafova, ponavljanje je počelo – “Možemo li da uzmemo lizala? Možeš li da mi držiš balon? Gladan sam! Mogu li da jedem ovo?” Moji živci su visili o koncu. Najzad, nakon što sam ih 15 puta zamolila da se smire, stišaju, stoje uz mene, prestanu sve da pipaju, lice mi je samo uvenulo. Moja brada spustila se na grudi. Bila sam psihički i fizički iscrpljena.

Odjednom su se pojavila dva meka prsta i nežno mi podigla glavu. “Glavu gore draga.” Starija gospođa, od oko 80 godina, prelepo obučena sa divnim bisernim minđušama, nameštenom frizurom i najtoplijim osmehom. Uzvratila sam joj osmeh. “Tako sam umorna”, izgovorila sam. Pogledala je u moje dečake, koji su se smejali i jurili balone, i rekla: “Svi smo mi umorni. Samo je pitanje od čega. Ja sam umorna od tišine. Moj muž je umro, moja deca su odrasla i većinu vremena ne čujem lepo, tako da je za mene ova galama lepa. Uživaj u njoj dok još uvek možeš.”

Zahvalila sam joj se i nastavila sa kupovinom. Prošle noći sam se pomolila za ovu baku, za njeno dobro srce i dane koji su joj ostali. Ne mogu rečima da opišem zahvalnost koju osećam zbog toga što me je, bar na kratko, podsetila na prave vrednosti.