Foto: Pixabay
Vaše dete je na ranom uzrastu uživalo u ritualu „čitanje priče za laku noć“. Rado vam je donosilo slikovnice, jednu za drugom i tražilo da mu iznova čitate. Zašto je toliko uživalo u tom ritualu?Zato što je taj ritual mnogo više od čitanja i uspavljivanja, od prilike da obogaćuje rečnik, razvija maštu i kreativnost. To je vreme koje je dete provodilo blizu vas, u vašem krilu ili zagrljaju, uživalo u vašem glasu i nalazilo utehu u njemu, imalo vašu nepodeljenu pažnju, ostvarivalo bliskost i emocionalnu povezanost sa vama. Tokom tog rituala, kroz prisan odnos sa vama dobijalo je više emocionalne i taktilne razmene nego prilikom drugih aktivnosti kao što su na primer, crtanje ili slaganje pazli. Zbog svega toga mu je pričanje priča obezbeđivalo osećaj prijatnosti, sigurnosti i bliskosti i imalo je potrebu da ponavlja tu aktivnost.
Medjutim kada je dete poraslo i naučilo da čita vi ste prestali da mu čitate. Bili ste radosni što napokon ume samostalno da čita i pomislili kako vi više ne treba da mu čitate knjige kad ono to sada samo može da radi, a pored toga čitanjem usavršava tehniku čitanja. Ali, primetili ste da dete nerado uzima knjigu u ruke.Od prvobitnog dečjeg zadovoljstva knjiga je postala obaveza, udžbenik iz koga se mora učiti za ocenu, obavezna školska lektira, obaveza da se čitaju priče mlađem bratu ili sestri, a čitanje je postalo tehnika učenja gradiva. Kada je neka aktivnost samo obaveza i moranje, zadovoljstvo tom aktivnošću se smanjuje. Dete koje nema pozitivan stav prema čitanju, neće ga steći ni pod pritiskom.
Nakon školskih obaveza, vanškolskih aktivnosti, izrade domaćeg zadatka i učenja, dete pred spavanje obično nema želju da uzme knjigu i čita. Ono bi radije da mu vi čitate knjigu po njegovom izboru, a da ono sluša, jer kada ste prestali sa tim ritualom, prestali ste da razmenjujete ne samo sadržaj pročitanog već i emocije.
Naravno, dete treba samostalno da izvršava svoje školske obaveze, a ne da mu vi čitate zadatak za domaći, ali to što ume samo da čita, ne znači da vi u potpunosti treba da prestanete da mu čitate knjige pa čak i kada se radi o čitanju priče pred spavanje.
Umesto da taj ritual potpuno ukinete, mnogo je korisnije da ga prilagodite uzrastu deteta. Na primer, nakon što dete odsluša priču ili pročitano poglavlje, možete da razgovarate o pročitanom, da vam prepriča to što ste pročitali ili da izvuče pouku, da ga pitate šta misli o glavnom junaku, da li je glavni junak mudro postupio, šta bi ono uradilo da je bilo u takvoj situaciji, možete predložiti da čitate naizmenično itd. Tako podstičete razvoj kritičkog mišljenja, zaključivanja, mašte i kreativnosti. Čitanje detetu može da bude i prvi korak ka zajedničkom čitanju (vi pročitate jednu stranu, a dete sledeću), pročitani tekst može da bude povod za razgovor, prilika da se zbližavate sa detetom, da ga odvojite od malih ekrana i kvalitetno provodite zajedničko vreme.
To će doprineti da čitanje postane i zadovoljstvo, a ne samo dosadno osamljujuće iskustvo koje je isključivo obaveza. Dete oponaša ono što radi roditelj i najbolje uči putem roditeljskog modela, te je ritual “čitanje priče za laku noć” dobar način da čitanje približite detetu. Vi ste detetu uzor i kada vidi da vi imate pozitivan stav prema knjigama i da uživate u čitanju, veće su šanse da će i ono vremenom steći naviku čitanja.
„ČITAJTE svom detetu! Čitao sam svojim učenicima svakog bogovetnog dana, tokom 2.520 dana koliko već držim nastavu. I nisam još upoznao dete koje se tome nije radovalo. NIKADA NISU SUVIŠE STARI DA BI IM SE ČITALO!“ Džo Paradiz, nastavnik
Autorka teksta je Branka Vasilev, psihološkinja
Komentari 0