Svoje obojeno i nacrtano, odnosno kopirano lišće mi je tražila da okačimo na zid dnevnog boravka, a i da mi nije tražila svakako bih to uradio…
Ono što od tada pa narednih par dana nisam odmah primetio jeste da je ona često, dok se igramo, gledamo crtaće ili leškarimo, nekoliko puta zamišljeno pogledala na svoje umetničke radove na zidu.
I dok sam, valjda normalno kao i svaki roditelj, nakon tih radova život nastavio dalje, smišljajući nove igre, zanimacije, već počeo da razmišljam o tome kako okititi kuću za novu godinu… Pogreših što pomislih da su lišće, jesen i ono bojadisanje bile samo igra, zanimacija za taj dan….
Ono što sam se uvek trudio a često i uspevao, bez lažne skromnosti uvek sam uspevao, to je da iz svega lošeg, iz svega tužnog ja izvučem neku korist. Bila to škola, iskustvo, šta god, uvek sam tugu prebacivao na šalu, igru, veselje, zanimaciju…
Možda će me zbog toga mnogi osuditi ali zastanimo na momenat, znate li koliko tužnih ljudi ima, sa svojim tužnim pričama koji ništa po tom pitanju ne rade!? I dok je svima njima raspoloženje ravno nuli, tamo neko negde se igra, veseli, neko je srećan…
Jesen svakog podseća na tugu. Tužna jesen ovo, tužna jesen ono, sve sivo, crno… Zanimljivo je što je ta ista jesen pre nekoliko dana i moju troipogodišnju ćerku rastužilo, zašto je lišće uvenulo, izgubilo veselo zelenu a dobilo tužno braon/žutu boju. Tada je uspela jako brzo da dođe do rešenja za to lišće, vratila im je boju, oživela, kroz igru je dosta toga i naučila a i nešto lepo za zid je dobila…
Međutim, idalje kad izađemo u šetnju, park je pun uvelog lišća… I u svo to lišće je zamišljeno gledala… Kroz razne priče i razgovore je skapirala da ne možemo svo lišće ovog grada da obojimo u zeleno, da lišće mora da požuti , to je stvar prirode…
A onda, iznenada, na kasi jedne radnje Sara zatraži od devojke jednu najveću kesu…
Pre neki dan mi je tražila neku, pa slobodno ću reći, glupost , koja pritom i previše košta (za glupost previše zaista) i tada joj objasnih da moramo da čuvamo parice za ukrase za novu godinu i sve to.
Zbunjen, gledam nju, gledam kasirku, kasirka gleda mene, gleda nju ništa manje zbunjena, ona opet zatraži kesu i pre nego sto sam stigao da bilo šta izustim kasirka joj dade kesu…
Ovog puta sam rešio da je ništa ne pitam, da je pustim i sam vidim za šta će joj kesa… I imao sam šta da vidim… Na putu do kuće birala je, po njoj, najlepše opale listove i stavljala ih u kesu… Krenuo sam da je podsetim da ih nećemo bojiti na šta me je prekinula: ‘ćuti,ćuti’ …
Za sreću je potrebno malo. Čudno je to, jako… I dok mnoge ljude mnoge stvari rastužuju, dete mi pokaza kako to izgleda kada uhvatiš stvar koja te rastužuje i baš tu ‘tugu’ pretvoriš u sreću, radost, zanimaciju…
Po dolasku kući, otrčala je mojoj majci da pokaze šta je donela, više je nije zanimao ni sokić jagodić, ni tortica ni ništa… A ona, ništa manje zbunjena, upita je šta će sa tim…
– Uzmemo lepak, uzmemo končić i ovako stavimo ovde i ovde i ovde i ovde i celu sobu stavimo lišće i ne molamo da kitimo kuću , bude lepa kuća, dodje Nova godina i dođe Deda mraz donese punooo pokonaaa i čokoladu sa bonicama i idžake i sveeee….!!!
Wooooow… Prvo ne uspeh da dođem sebi od sve te radosti, te njene ushićenosti, nisam mogao da verujem kojom brzinom se od one tihe i zamišljene curice ona pretvorila u takvu furiju, puca od sreće sve… Otrčala je po lepak (selotejp) i dok smo skoro sat vremena razvrstavali, birali mesto i vodili polemiku gde je najbolje okačiti i dok smo kačili… Sve vreme sam razmišljao…
Ima li u našim životima razloga za tugu… Ima li smisla biti tužan… Kad od nečeg tako običnog dete od tri ipo može napraviti sreću… Razmislite i vi malo, ima li potrebe za bilo kakvom tugom, postoji li stvar koja vas ne može usrećiti… Razmislite, nije umetnost srećan biti …
Komentari 0