Foto: Pixabay
Mnogo je ruža, zvezda, zalazaka sunca, leptira, braća i sestara, tetaka i bratanaca, ali je na celom svetu samo jedna majka – zapisala je američka spisateljica Kejt Daglas Vigin. Toliko je nežnih i snažnih reči ispisano u slavu majčine ljubavi – bezuslovne, bezrezervne, beskonačne. Jedine koja, kako poručuje nemačka poslovica, ne stari. I možda jedine o čijoj se nesebičnosti i važnosti ne spore ni umetnici ni psiholozi. Ovi prvi kažu da je majka hrana i lek, nežna zaštitnica, štit od kiše, zaklon od oluje, vetar u leđa, najtoplije rame za plakanje… Ovi drugi insistiraju da je odnos majka-dete prototip svih kasnijih odnosa koje će ono u životu imati. Jer, kako kaže klinički psiholog i konstruktivistički psihoterapeut Leonora Pavlica, ovde govorimo o polnoj identifikaciji i modelu po kojem devojčica izrasta u ženu. Njihov odnos se, naravno, menja tokom života, ali sve vreme utiskuje snažan pečat na ćerkinu ličnost.
– Ako bismo izdvojili dve, ključne faze, u prvoj bi se majka doživljavala kao apsolut i neko čiji se stavovi i vrednosti slepo slede – objašnjava sagovornica „Života plus“. – U drugoj fazi, ćerka se udaljava od majčinog prototipa, što majke manje ili više teško doživljavaju, ali to je samo znak da su uradile dobar posao i da je devojčica krenula svojim putem.
Sve kreće od želje da budemo baš kao naša majka, pa joj „krademo“ odeću, svoja malena stopala stavljamo u njene štikle, divimo se sopstvenom odrazu u ogledalu jer nam je na usnama njen omiljeni ruž. A kada stvarno počnemo da se šminkamo i izlazimo, majka nam uglavnom više nije uzor, jer je odjednom doživimo kao nekog ko nas uporno kontroliše ili čak „smara“. Pubertet izvrće stvari naopačke, ali kako odrastamo, najčešće smo opet sve bliži majci. Da li je kopiramo? Želimo li da budemo baš kao ona? Ili se, koliko god ljubav bila jaka i postojana, ograđujemo od njene ličnosti i njenih manira, želeći da budemo njena krajnost? Da li postajemo njena replika ili sušta suprotnost? Pisac Oskar Vajld je govorio da sve žene postanu kao svoje majke i da je to njihova tragedija, ali stručnjaci se u načelu ne slažu sa tim.
– Mi nismo samonikli i prirodno je da kopiramo svoje primarne figure. Ako je ćerka u majci pronašla pozitivnog uzora i ukoliko joj se dopada odnos koji je sa njom izgradila, ne vidim nikakavu prepreku da je čak i apsolutno kopira, iako verujem da ono na taj apsolutan način i nije moguće, jer je svako jedinstvena individua i niko nije nečija potpuna replika. S druge strane, ukoliko je majka bila nepovoljan uzor, rezonovati po principu „samo da ne budem kao ona“ je takođe u redu – smatra klinički psiholog.
Ali, to što smo njena preslikana kopija ili njena krajnost nije „recept“ da ćemo se, u prvom slučaju, u budućnosti dobro slagati, a u drugom da nećemo nikada moći da uspostavimo bliskost i razumemo se.
Komentari 0