Foto: Pixabay
Iza sebe imam dva porođaja. Dva prirodna porođaja bez epiduralene anestezije. Prvi put nisu mogli da mi nađu adekvatno mesto za istu. Bila sam mlada i tada je veći problem bio strah jer sam od prvog dana planirala da porođaj bude što manje bolan. Drugi put sam sama rešila da se porodim bez epidurala poučena brojem uboda za epidural kod prvog porođaja. Bilo ih je preko dvadeset. Ovo će nekako biti tekst o razlici u porođajima i porodilištima kao i o prustvu odnosno neprisustvu oca na njemu.
Prvu trudnoću sam podnela dosta lako i vodila sam je kod privatnika a u bolnicu otišla na prvi CTG. Druga trudnoća je bila teška, vodila sam je u Domu zdravlja i nisam planirala da idem u porodilošte do samog porođaja. Ali kako mi je nenadano početkom devetog meseca skočio pritisak, morala sam ranije da upoznam osoblje. Prvi put sam se porodila u velikom porodilištu a drugi put sam birala malo.
Prvi put sam se odlučila za porodilište koje mi je bilo najbliže i u kom sam i ja došla na svet. Tu sam imala ‘’vezu’’ ali u velikim bolnicama svi imaju ‘’nekog’’. Moja sestra je dve godine pre toga donela na svet mog sestrića i nekako mi je bilo ‘’blisko’’. Nije bio bebi frendli što je meni dosta značilo jer sam mislila da je najbolje da se odmorim. Nekako sam uvek znala da će moj porođaj krenuti noću a tako je i bilo. Želela sam da moj tadašnji suprug prisustvuje porođaju ali on nije bio spreman na tako nešto a posle svog drugog porođaja razumem da je i bio u pravu. Nije svako sposoban ya taj korak. Pre prvog porođaja sam slučajno naletela na jednog lekara iI odlazila uvek kod njega a drugi put sam bila osam puta na CTG-u i svaki put nailazila na drugog doktora. Kada je prvi porođaj krenuo sačekala me je ne baš ljubazna sestra koja mi nije dala da unesem koferče jer je bilo glomazno pa sam ušla u porodilište sa dve stvari koje sam nasumice izvukla. Nažalost, i drugi put me je sačekala isto tako ‘’ljubazna ženica’’. Prvi porođaj sam uglavnom provela sama ili sa sestrama koje su se isčuđavale mom zajapurenom licu jer su se pitale da li to zaista tako boli. U nekom trenutku je došla moja poznanica koja radi tu pa su bile malo ljubaznije. Izuzev muke sa epiduralom i gomile uboda i straha kako ću ja to jer zaboga trebalo je ‘’bezbolno’’, sve je prošlo u redu. Trajalo je za mene dugih sedam sati na stolu, epiziotomija, ušivanje i revizija ali se preživelo. Prvi susret sa mojim prvim detetom je za mene bio poseban, no to zna svaka majka na ovom svetu.
Drugi put sam se odlučila za malo porodilište koje mi je najudaljenije od kuće. O njemu sam čula samo reči hvale. Nisam imala nikog ko radi tu ali je prevagnulo što su jako otvoreni za prisustvo tate na porođaju. Čak organizuju i obilazak porodilišta. Jedan porođaj je već bio iza mene ali ovo mi je mnogo značilo. Možda više tati jer je za njega to nešto sasvim novo. Tu je bilo osam mama, jedan (naš) tata i ja jedina drugorotka. Posle sat i po vremena obilaska imala sam predstavu apsolutno o svemu, boksovima, sobama, kupatilu. Razgovor sa pedijatrom nam je dodatno značio. Pošto sam na porođaj ‘’stigla malo ranije’’ provela sam 2-3 sata u sobi. Ona ‘’ljubazna teta’’ s’ početka priče me je otpratila a dočekala stvarno ljubazna devojka koja mi je čak ponela stvari. Posle vizite sam spuštena u pripremu gde su sestretakođe bile ljubazne. Ubrzo sam bila ‘’na mestu’’ a tata pored mene. Ali da ne prođe suviše glatko, morao je Marfi da se pobrine. Radi se o porodilištu sa četiri porođajna boksa a bila je neka nezapamćena gužva pa kako je kod mene to trajalo, vraćena sam u sobu za pripremu a moj muž poslat kući. Posle dva sata njegovog šetanja uspela sam dag a ubedim da ode kod mojih roditelja a ja sam ceo dan provela slušajući krike mlađane prvorotke koja je u svojoj muci dozivala svoju mamu. Dok vi to slišate deluje da vas čeka giljotina. Dan je odmicao a žene su se smenjivale a ja čekala… Doktor je na kraju odlučio da u sobi za izolaciju stvori uslove za porođaj. Pozvala sam supruga, dovukli su CTG aparat I tako ja dobih ipak uslove malo intimnijeg porođaja. Suprug mi je mnogo značio. Uvek su mišljenja oko prisustva supruga podeljena i to je normalno. Najčešći komentari su bili da ‘’će me gledati drugim očima’’. Smatrala sam da ako će me na neki lošiji način gledati ne treba ni da me gleda. I zaista ne vidim na kom bi drugom mestu on trebao da bude u tom trenutku nego uz mene. Nije mi to ‘’ženska stvar’’, to mi je nešto veliko, posebno i zajedničko. Značilo mi je da mi mu stegnem ruku, značilo mi je da mi obriše znoj sa čela. Značilo mi je da se našali sa mnom. Da ne pričam da je bio jedini tu jer sam bila udaljena od ostatka porodilišta u kom su se četiri žene porađale pa je osoblje bilo tamo. A i doktor ga je ‘’zadužio da zove kad bude potrebe’’.
Sećam se svih šala koje je moj suprug izgovarao, sećam se kako je govorio da ja to mogu u onim trenucima kada nisam više imala snage. I sećam se kada sam je ugledala, izgledala mi je plavo kao Avatar iz filma. Obrisali su je i izmerili, za minut je bila u mojim rukama, a tata je bio tu. Tata je svoje dete ugledao onog trenutka kada je došlo na svet. Nisam mu slala sličice na viber, nije nestrpljivo čekao u bolnici ili kući, bio je tu… Tu gde mu je mesto. Prva dva i po sata života naše bebe smo proveli zajedno. Mi smo je i dočekali. To je ono što je posebno za mene. Sećam se da je rekao: ‘’ Svaka čast ženama kroz šta prođu a mi mišakarci mislimo da je to lako jer je prirodno’’.
Razlika između velikog i malog porodilišta nakon porođaja je velika… U prvom slučaju nas je u sobi bilo šest a u drugom tri. Prvi put beba nije bila sa mnom i bilo je malo lakše. Drugi put je beba bila sa mnom, bilo je napornije ali sam uspela da uspostavim ‘’dojenje na zahtev bez problema’’. Sestre su bile tu, babice, sestre za laktaciju. Iako je po njihovim rečima porodlište bilo neobično puno, imale su vremena, razumevanja, volje da pomognu i ako su im smene trajale po dvanaest sati. Ono što je zajedničko je da sam jedva čekala da izažem kući u oba slučaja.
Jedina prednost velikog porodilišta je ta što ima više specijalista na okupu. Ja sam imala neke postporođajne probleme pa se na pregled interniste i kardiologa čekalo dok dođe iz druge zgrade. Ipak, sve je prošlo.
Niko Vam ne može reči gde je najbolje mesto da najbitnija osoba u vašem životu prvi put zaplače, mišljenja su podeljena. Ne ustručavajte se da sve pitate. Pitajte i druge za iskustva ali ne dajte da vas uplaše jer neko je rekao da priče sa porođaja liče na one muške iz vojske. I nema onog mesta koje je najbolje, ima samo ono koje bi vam najviše odgovaralo. I onako je najbitnije ono što dolazi posle…
Komentari 0