Osobe koje se profesionalno bave decom (vaspitači, učitelji…), potvrdiće da je svaka naredna generacija sve manje samostalna od prethodne. Deca danas vreme uglavnom provode ispred TV prijemnika ili kompjuterskog ekrana, sa mnogo manje vršnjačke igre, a njihovi roditelji kao da podržavaju što manje socijalnih kontakata.

Zabrinuti za njegovu bezbednost i snalaženje u konfliktnim situacijama, roditelji uglavnom pokušavaju da takve situacije izbegnu, umesto da nauče dete da se u njima snalazi…

Ne uspevajući da pronađu pravu meru između preterane zaštite i podrške u odrastanju, roditelji guše dete svojom preteranom brigom, sklanjaju ga od svih potencijalnih problema, pa čak i obavljaju mnoge aktivnosti (koje zahtevaju određenu veštinu)  umesto njega…

1. Posledice

Tolerisanje ili podržavanje detetove zavisnosti od vaše pomoći, tj. „vezivanje deteta uz sebe“, ima brojne posledice. Jedna od najznačajnijih je da se nesamostalnost stečena u ranom detinjstvu kasnije veoma teško ispravlja. Odnosno, ako vašem detetu sada ne dozvoljavate da uči iz svojih pokušaja i grešaka, kao i da raste i razvija se „svojim“ tempom – ono neće uspeti da se osamostali u kasnijem uzrastu. Osim toga, kada primeti da se razlikuje od svojih vršnjaka (bilo po onome što oni umeju a ono ne, bilo po svojoj vezanosti za roditelje) – dete će se osećati manje vredno, a njegova nesamostalnost će uticati i na njegovo samopouzdanje.

2. Ponašanje u okviru uzrasta

Roditelji nisu spremni da priznaju kako namerno ignorišu pokušaje svoje dece da budu samostalna. Često čak nisu ni svesni koliko ih u tome sprečavaju. Oni veruju da dete, jednostavno, mnogo toga ne može da obavlja samostalno. Zato je važno da budete informisani koje je ponašanje karakteristično za njegov trenutni uzrast, kao i da ga podržavate da bude što slobodnije u učenju onoga što se u tom  uzrastu preporučuje.

Evo dobrog primera: prema mišljenju stručnjaka – dete već sa pet godina može samostalno da vezuje pertle. Vaše uverenje da će mališanu to biti teško u tom uzrastu, da ima vremena da to nauči i kasnije, da to ipak ne može samo… pa mu, uprkos svih argumenata, vi uporno vezujete pertle – zapravo ga čini nesamostalnim.

3. Nije lakše

Učenje malog deteta svakodnevnim veštinama zahteva od roditelja dosta vremena, strpljenja, objašnjavanja, ponavljanja istih radnji… Zato roditelji nesvesno pribegavaju lakšem načinu – urade nešto umesto deteta. Ali, to je lakši put samo na prvi pogled. Radije naučite dete određenim veštinama nego da ih ponavljate umesto njega.

4. Uvek dozvolite pokušaj

Kada vaše dete pokuša da samostalno reši neki problem, pa ne uspe u tome – pružite mu podršku. Pritom uvek imajte na umu da je njegov razvoj nezaustavljivi proces i da mnoge veštine koje danas ne može da savlada, već za nedelju ili mesec dana će mu biti  neuporedivo lakše. Zato mu predložite da ponovo pokuša. Još jednom, pa još jednom, pa još jednom… Tako vežbate njegovu upornost i podstičete samostalnost.

5. Pokušaji i greške

Većina dece uči putem pokušaja i pogrešaka. Kada mališan jednom ne uspe u nekoj aktivnosti, a pritom bira pogrešan način, na vama je da mu pokažete mogućnost izbora, tj. da predložite da istu aktivnost pokuša da obavi na drugi način. Takođe, postoje situacije kada je poželjno da mu ne pokažete druge alternative, već da sačekate da do „pravog“ načina dođe samostalno.

6. Podsticanje

Kada detetu predočite da nešto sada može da uradi samostalno, što  do nedavno nije moglo, poželjno je da uvek koristite male trikove komunikacije. Recite mu kako je ono sada veliko, kako ste vi ponosni na njega… Deca uživaju da se osećaju kao da su velika, jer misle da „biti veliki“ donosi brojne olakšice i povlastice…

7. Pohvaljivanje

Svaki put kada kažete: „Neka, ja ću…“, ili: „Mali si ti za to…“, ili: „To je posao za velike…“ – razmislite da li je to istina u toj konkretnoj situaciji. Ukoliko nije, činite veliku grešku. Jer, dete se tada oseća poniženo, glupo i nedovoljno vredno u sopstvenim očima, pošto misli da nikako ne uspeva da učini nešto čime biste vi bili zadovoljni.

Jedan od razloga zašto roditelji „vezuju“ decu za sebe jeste njihova lična potreba da deca ne odrastu. Naime, kada odrastu, neće se više tako rado maziti sa njima, biti tako naivna, nevina, puna poverenja… Ipak, razvijanje zavisnosti ili nesamostalnosti neće zaustaviti dečje odrastanje. Sa druge strane, može da ga pokvari, da donese posledice i po dete i po vaš međusobni odnos. Zato pokušajte da pomognete svom detetu da postane samopouzdana, sigurna i nezavisna osoba. Svaka njegova faza odrastanja će doneti nova iskušenja i nove probleme, ali i zadovoljstva – u kojima ćete vi, kao roditelji, moći da uživate, baš kao i u vreme dok je dete bilo sasvim malo.

Sopstveno detinjstvo

Lična iskustva iz detinjstva nisu prenosiva iz jedne generacije u drugu. Odnosno, ukoliko roditelji nisu bili samostalni u obavljanju nekih aktivnosti, oni očekuju da će slična biti i njihova deca. Međutim, nema nikakvog razloga da verujete da će se vaša nesamostalnost „preslikati“ na dete. Ono je osoba za sebe, a sposobnost snalaženja, učenje određenih veština, brzina usvajanja određenih znanja… nije genetski prenosiva.

Jelena Holcer, pedagog