Foto: Pixabay
PIŠE: Rhonda Stephens, HuffingtonPOst
Leto je 1974. Imam 9 godina. Do 07:30 ja sam odavno budna i van kuće, a ako je subota na nogama sam i radim sve ono što mi otac, Veliki Džeri, kaže. Od grabuljanja, košenja, kopanja rupa, do pranja kola.
Leto je 2016. Na prstima izlazim iz kuće na posao, kako ne bih probudila decu koja će sigurno spavati do 11 sati. Možda će uraditi par kućnih poslova koje sam im ostavila da urade na listici na kuhinjskom radnom stolu ili će jesti ustajale grickalice od pre tri dana kako bi izbegli kuhinju po svaku cenu i kako listicu ‘’ne bi videli’’.
Ako niste primetili, sve ovo nije baš fer prema nama, kada je u pitanju roditeljstvo. Kada su to odrasli počeli da brinu da li im je dete sigurno, srećno ili popularno? Uveravam vas da Džini i Veliki Džeri nisu trošili vreme razmišljajući da li smo ja i moj brat ispunjeni.
Veliki Džeri je dalje slagao novac za penziju i neumorno radio. Džini bi dobro zatvarala vrata kako bi nas sprečila da se ranije vratimo kući i mogla na miru da priča na telefon dok puši Kent. U međuvremenu mi bismo bili u čak trećem naselju od našeg igrajući se sa decom koju bismo prvi put u životu videli, a do tamo bismo prešli dvi velike ulice na biciklima sa poluizduvanim gumama.
Vrlo verovatno bi neko od nas pao u nekom trenutku i krvario prilično dobro. Niko nije mario. Bili smo deca i ako nas ne bi koristili kao besplatnu radnu snagu, od nas se očekivalo da budemo što dalje od kuće i van vidika. Moje lično mišljenje je da je “žena koja nema puno posla” i koja odluči da je neophodno da se četvorodgodišnjem gostu da poklon zato što je došao na rođendansku zabavu, ustvari klovn koji je odlučio da služi svojoj deci, a ne obrnuto.
Razmisli o tome. Kad si bio dete, kakav si kostim imao za Noć Veštica? Ako si imao sreće majka bi zabola makaze u stari čaršaf, isekla dve rupe za oči i ti si bio duh. Ako bi njena prijateljica došla ranije da joj izvlači pramenove dobio bi samo jedan otvor za oči i proveo sledećih 45 minuta pokušavajući da napraviš oštrim štapom još jednu rupu koja će na kraju biti pet centimetara niža od ove prve.
Jedne godine sam zbog takvog kostima bila svedok kako je moj rođak naletio na parkirana kola. I dalje je vikao, “Maškare! ” dok je klizio sa zadnjeg trapa Bjuika, s blagim potresom mozga. Kada je moj sin imao 3 godine dobio je kostim klovna koji je sašila krojačica, sa sve šiljatim šeširom klovna i mnogo šminke. Njegova baka je više vremena potrošila na njegov kostim nego na moju matursku haljinu.
U nekom trenutku u poslednjih 25 godina trend se promenio i roditelji su počeli da dobijaju lošija kola i jeftinu odeću, dok njihova deca žive kao rok zvezde. Trošimo ogromnu količinu novca na privatnu nastavu, najbolju sportsku opremu koja se može kupiti i pridržavamo se ludog rasporeda raznoraznih treninga.
Kriva sam koliko i svi drugi. Kupila sam bejzbol palicu od 300 dolara novcem za penzijsko osiguranje, putovala od mnogih košarkaških mečeva ili bejzbol utakmica do plesnih takmičenja u toku jednog dana, a da se uopšte nisam ni pitala zašto.
Sjećate se Henka Arona? Nije mu trebala palica od 300 dolara da bi igrao vrhunski. Ni vaše dete, a ni moje neće biti profi igrač, ali ćete vi jednoga dana poći u penziju, a čeprkanje po kontejnerima nije za matore. Brat i ja se još uvek smejemo tome što, kada je igrao bejzbol u srednjoj školi, imali su jednu dobru palicu koju je ceo tim koristio.
Sećate li se svoje odeće sedamdesetih? Uprkos mojim naporima da potisnem ovo sećanje i dalje se sećam da sam imala užasnu potrebu za parom originalnih Converse patika. Da li sam ih dobila? Ne. Oh, kakav je to bio udarac u stomak kada mi je majka poklonila imitaciju konversica . Verujte mi, nisu bile čak ni primać’ Konversicama. Da li sam se žalila? Đavola jesam. Još uvek sam živa, zar ne?
Imamo celu generaciju dece koja pljuje po svojoj odeći, a koja košta više od mog mesečnog računa za struju. Nije bilo dizajnerske odeće za bebe kada smo mi bili deca. Zašto? Zato što naši roditelji nisu bili ludi da potroše 60 dolara na garderobu u kojoj ćemo imati dareju ili po kojoj ćemo povratiti. Naši roditelji su bili fokusirani na štednju za penziju i kako da otplate kuću. Prava lepota svega toga je da niko od te dece neće dobiti posao odmah nakon završenog fakulteta koji će im omogućiti da plate životne potrepštine, nova kola i farmerke od 150 dolara, tako da se pitam koga će zvati kada ne budu mogli da plate mesečnu kiriju? Da, upravo vas.
Setite se nekada mnogo, mnogo davno: Ko je čistio kuću i radio baštenske poslove kada ste bili dete? Ti. U suštini, to je jedan od razloga zašto su neki ljudi imali decu. Ona su bili besplatna radna snaga. Majka je služila kao supervizor za kućne poslove unutar kuće, I bilo nam je bolje da je kuća bila cakum-pakum kada otac uđe na vrata u 05:35. Borbeni poklič je glasio otprilike ovako: “Oh ne! Otac vam stiže za 15 minuta! Sklonite ove igračke odmah!” Ostatak naše večeri je prolazio u ustajanju i paljenju TV-a na tatin zahtev i jedino na kanal koji tata želi da gleda.
Vikendom, tata je bio zadužen za rad napolju, i ako smo bili žedni pili bismo iz creva, zato što te dva minuta pod klimom i čaša vode iz slavine može smekšati.
Ko radi kućne i baštenske poslove sada? Kućna pomoćnica koja dolazi u četvrtak i baštovan koji dolazi svakog drugog utorka. Većina tinejdžera, dečaka nikada nisu dotakli kosilicu, a ako pitate moju ćerku da očisti toalet ona će se vratiti sa papirom od četiri stranice o različitim vrstama smrtonosnih bakterija koje su prisutne na daskama wc šolje.
Komentari 0