Foto> Pixabay
Od gužve ne čujem ni svoje misli, negde oko 50 odraslih gostiju, svi sede ne nekim rekreacijama slamenih kocki dok ćapaju suve šljive sa kavijarom uz kajmak od brokolija.
Ah, kakav nobles, prosto mi laska što sam deo tog krema. Nisam zalutala na snobovski rođendan, ovako je na 90% dečjih slavlja koje posećujem poslednjih godina. I to ne jenjava. Po tipičnom mediokritetskom šablonu, mora svega da bude u enormnim količinama. Ketering, a ne domaće. To se pije, to se toči, to se plaća, opet i opet. I radnici u igraonici da se časte, pa kad je beg bio cicija! A beg nije cicija, beg možda ni nema, možda se zadužio na sve strane, ali kako da se
ne pokaže pred ljudima! Pa zar njegova princeza da oskudeva u zlatnim Frozen kapkejksima, torti na šest spratova i čokoladnoj fontani! Onaj turobni, degradirajući sistem vrednosti od devedesetih ne okleva.
Samo je modernizovan i kvalitetno obojen rijaliti bojama.
Welcome to my cribs.
Ne morate da gledate ni „Zadrugu“ ni „Kardašijane“ da biste bile seljanke, svakako to jeste ako vodite ovakav način života. Rijaliti već živite, to ste vi.
Tužno.
Potrošačko društvo nas je toliko uzelo pod svoje da od količine svega ne stižemo ni da uživamo duže od par sekundi u bilo čemu. Taman za Insta story. Fokus izgubljen, pogubljen, ko zna gde. Ne 3 haljine u ormanu, odnosno u garderoberu, nego 33. Ma i 333. Nema veze, nek se kupi, nek stoji, nek zakrpi poneku napuklu emociju. Bar na 3 minuta. Jer nakon 10, nećemo se ni sećati da smo bilo šta kupili.
Kao što se ni deca neće sećati basnoslovno skupih rođendana na kojima je uvek bila cela grupa iz vrtića, ili ceo razred. Ne. Deca pamte emocije, one koje smo zaboravili da im prenesemo. Ta deca izrastaju u zombije kojima je sve svejedno već u šestoj godini. Pa kako i drugačije kad im je uvek i sve dostupno i dozvoljeno. Granice ne postoje. Nema uzbuđenja više, to smo zaboravili u prošlom veku. Kupićemo macaronse, slikati ih iphone-om, okačiti na Insta i čekirati se u fensi igraonici. Eto, srećni smo.
Megalomanija je poprimila globalne razmere. Svega da bude u XXL veličini. I svadbe za 300 ljudi, dečji rođendani za 50-100, krštenja i slave u restoranima, nekoliko torti, XXL kokice, XXL burger, XXl čips… Izgubio se osećaj za pristojnost. Mislim da je lep gest zahvaliti se vaspitačicama ili učiteljicama simboličnim poklonom, ali kad to preraste u snobovski bes gde se po detetu daje po 2.000 dinara, postaje krajnje neukusno. Kao što mislim i da je degutantno poklanjati „cifru zahvalnosti“ na novootvorenom bankovnom računu. Verujem da postoje kreativnija i skromnija rešenja.
Šta to beše kultura i kada su svuda okolo nikle tolike pokondirene tikve? Pokorili smo se malograđanskom vrednovanju stvari samim tim što bez pogovora pristajemo na svaki sumanuti predlog. Da se slučajno ne obrukamo!
Sećate li se kakve smo mi imali rođendane kao deca? Pozoveš nekoliko najboljih drugara kući, mama spremi sendviče sa šunkom, paradajzom i rendanim kačkavaljem, dekoriše ih majonezom i kečapom i spremi dve vrste soka.
Domaće kiflice sa sirom i ruska salata. Torta čokoladna ili voćna sa gumenim medama i šlagom. Uživancija od par sati dok se đuska uz „Rokenrol za decu“ i „Kolibre“.
Zenski kutak
Komentari 0