Mama sa viškom

Pred završetak srednje škole sam uspela da skinem taj svoj prvi veliki višak. Mada je to išlo u krajnost da nisam probala ni svoju tortu za osamnaesti rođendan. I držala sam se godinama. Onda je došla moja prva trudnoća. Ugojila sam se dosta ali pristojno kako bih ja rekla. Uvek sam imala viškove, sanirala ih malo, dodavala i tako u krug. Ali imala višak uvek.

Onda je došao period kada sam dobila želju da promenim lični opis. I skinula neverovatnih 18 kilograma. To naprosto više nisam bila ja. Presrećna, prezadovoljna. Ja u iscepanim farmerkama. Nisam mogla da se zamislim. Ja koja napokon ulazim u takozvanu uni veličinu. Toliko komplimenata sam dobijala na svakom ćošku da više nisam znala da se nosim sa njima.

A onda je došla druga trudnoća u koju sam ušla sa tom odličnom kilažom. Trudnoća koja je bila visokorizična gde nisam vodila računa o kilogramima koji su se množili. Imala sam tu nesreću da moj ginekolog nije tražio da se merim. I nisam. Onda se na pragu devetog meseca pojavi hipertenzija i ja prvim put stanem na vagu. Preznojila sam se. Da, jesam bila trudna ali ja sam imala previše kilograma. Niko nije obraćao pažnju ali većina trudnica koje su bile sa mnom na merenju su imale i po 20 kilograma manje. Niko od lekara nije spomenuo višak kilograma ali ja sam bila svesna da je hipertenzija posledica istog.  Porodila sam se, otišlo je desetak kilograma. Odlazim kod kardiologa i vidim jezivu brojku, 87 kilograma. 87 kilograma na 165 cm. Ali kilažu i dalje ne spominju iako je svaka od 1001 analize bila dobra. Dva punoletstva u par dana a ja apsolutno ništa ne mogu da navučem na sebe. Smorim se malo i teram dalje. Topla zima, šetam, jurim za decom. Krstim kumče… Ne fotografišem se, zaobilazim ogledalo. Na slikama kao sredovečna podgojena žena. Hajde još malo dok dojim pa ćemo polako. Drina puni šest meseci, jede čvrstu hranu, sisa znatno  manje. I krećem u borbu. Ali prvo najteža ona, stati na vagu. Svesna sam ja da sam debela, svesna da ne ličim na sebe ali kada sam ugledala brojku. Samo tri kilograma me je delilo od trocifrene brojke. Ja unezverena dolazim do muža i kažem mu da pogađajkoliko imam ali da nikom ne kažei on kao iz topa odgovori da imam oko 100. Još više me je porazila činjenica da ja stvarno tako izgledam. I ne samo to, ja sam dodala čitavih 10 kilograma posle porođaja.

Želela sam da nestanem, da se uvučem u jedinu trenerku u koju mogu da uđem i da ne izlazim. Plašila sam se da ne mogu da razgovaram sa ljudima jer oni vide samo taj višak. Mada zaista izgleda frapantno kada vidite nekog sa 37 kg više.  Za koji dan idem ponovo kod karidologa, imaču sličnu kilažu kao prošli put.  Lekarima će to biti neuspeh a ja treba da objasnim da sam od poslednje kontole nabacila 10 kg koje sam skinula. Ako kilažu i spomenu. Ginekolog traži medicinske razloge mog gojenja a ja ih vidim u pekari, slatkišima i sokovima. Od mog otrežnjenja do danas je prošlo 2 meseca i imam tih 10 kg manje. I ostaje mi da skinem još čitavih 27. Malo se primećuje jer malo je deset kilograma na ovu kilažu. Onda digoh kesu praška od deset kilograma i bih srećna koliko je mnogo ali tužna jer je ogroman posao predamnom.

Svi smo svesni posledica koje gojaznost nosi sa sobom.  Hipertenzija i tahikardija su svakako posledice toga. O estetici da ne govorim. A o ljudima… E to je posebna priča. Da, jesam se ugojila. Ne krijem se iza trudnoće, hormonskih oscilacija i slično. Moja beba je imala 3350 na rođenju a ja višak od 37 kilograma. Razumem ja i preneražene poglede ljudi kada me vide, razumem… Ali komentarisanje mojim prijateljima, to ne razumem. Logično je da meni prijatelji ukažu na to, razovaramo mi o tome. Ali komšinica moje prijateljice se brine. Koleginica moje kume… Tetka moje komšinice… To je ono što čoveka najviše šokira. Da, smeta mi moja kilaža… Ne, nije došla sama od sebe. Ja, samo ja sam kriva za to… Ali kako reče moja svekrva, ja nosim moju debljinu, niko drugi. I ne želim više da da je nosim, ode deset, otići će još dvadeset i sedam. Ali to ne treba da se tiče radnice u lokalnoj radnji, ni sestre u Domu zdravlja. Kilograme skidam zbog sebe, svog supruga i svoje dece. Ali za neverovati je koliko ljudi je to komentarisalo. Ali toliko ljudi koji su nebitni, koje ne poznajem. Koji me znaju kao nečiju sestru, kumu, drugaricu. Koliko smo kao društvo skrenuli sa puta… Koliko samo znamo da osuđujemo… I to ljude koje ne poznajemo… U jednom trenutku je toliko uhvatilo maha da u mom naselju od 70000 stanovnika nema većeg problema od moje kilaže. Ali dobro, možda se svest o posledicama gojaznosti podiže na viši nivo na taj način.

Skinula sam samo deset kilograma (kažem samo jer sam previše dodala) a već me ne bole stopala kada potrčim. Lakse se osećam i okretnije… Dug put je predamnom li krenula sam… Najvrednije što imamo jeste zdravlje… A još kada smo zadovoljni odrazom u ogledalu…