Samoregulacija / Sposobnost upravljanja sopstvenim ponašanjem

Foto: Pixabay

Senzorna integracija

Senzorna integracija je proces organizacije senzacija koje dolaze kako iz našeg tela, tako i iz našeg okruženja, u cilju adaptacije. Komponente senzorno-integrativnog procesa su: senzorna registracija, orijentacija I pažnja, interpretacija, organizacija odgovora i krajnje izvršenje tog odgovora.

Svako dete ima jedinstveni način kako prima informacije putem svojih čula koje dolaze iz njegovog tela i okruženja. Taj obrazac predstavlja individualni profil senzornih preferencija i tolerancije. Dete mora da ume da se nosi sa izazovima okruženja koje čine odrasli, deca, različiti stimulansi koji dolaze u vidu dodira, zvukova, mirisa, ukusa, tranzicija tokom dnevnih rutina. Posebno treba obratiti pažnju kako se nosi sa senzacijama koje su podržane senzornom integracijom a koje dolaze preko somatosenzornog sistema (taktilni, proprioceptivni  i vestibularni sistem).

Neka deca istražuju svoje okruženje i samostalno savladavaju izazove bez problema. Drugi izgrađuju sopstvene kapacitete uz pomoć odraslih. Jednom broju dece je potrebo puno asistencija u prevazilaženju teškoća senzornog procesiranja da bi dostigli nivo samoregulacije neophodan za kvalitetnu interakciju sa okruženjem.

Senzorno integracijski problemi mogu da se jave kod dece sa već dijagnostikovanim stanjima, kod prematurusa, kod dece koja su prenatalno izložena medikamentima, sa sindromom infantilnih kolika, cerebralne paralize, poremećaja autističnog spektra, spine bifide, Daunovog sindroma, kašnjenja u razvoju govora, poteškoća u učenju ali u kod dece urednog razvoja.

Ponašanja uslovljena senzornim procesiranjem

Beri Lester (Barry Lester) sa svojim kolegama je prvi dobio uvid posmatranjem obrazaca plača kod novorođenčadi, o ponašanju koje je uslovljeno senzornim procesiranjem. Kroz četiri “A” (od reči “Arousal”, “Attention”, “Affect”, “Action”) je opisao načine kako novorođenčad i mala deca primaju i modulišu senzorne informacije. Svako od ova četiri stanja zahteva i određen nivo sposobnosti samoregulacije deteta. Takođe svako navedeno stanje ima višestruke regulatorne uticaje na ostale procese. Detetova sposobnost da dobro reguliše stanje pobuđenosti mu omogućava da se fokusira na uspostavljanje pažnje i organizovanje aktivnosti.

Pobuđenost

Stanje pobuđenosti je sposobnost deteta da održava budnost između pospanosti/spavanja I pune budnosti. Upravljanja svojom pobuđenošću, spremnost da se pokrene na akciju, da se na nešto obrati pažnja, “da pazimo na času”, omogućava detetu da uči. To se formira u detinjstvu, ne može da se nauči u odraslom dobu.

Berg I Berg (1979) I Brazelton (1984) među prvima su identifikovali I opisali šest posebnih stanja kod novorođenčadi: dubok san, lagan san, pospanost, mirno budno stanje (puna pažnja bez pokreta tela), aktivno budno stanje (manja pažnja sa pokretima tela) I plakanje.

Kada je beba umorna mora da ima sposobnost da to pokaže majci, da uspori pokrete, snizi frekvenciju srca, da ne obraća pažnju na osećaj punog želuca, na zvukove unutra i okolo  da bi nervni sistem mogao da se odmori, da se dobro oseća i da oseća da joj to prija. Zato sve funkcije mozga moraju da se usklade, da odgovaraju jedna drugoj, ako dete ne nauči samo da se smiri,  to vodi u disfunkciju. Može da reaguje hiperaktivno (povišen nivo aktivacije) ili presporo (snižen nivo aktivacije), 30% dece koja ne umeju da se regulišu postaju hiperaktivna (prof Papoušek).

Samoregulacija

Upravljanje sopstvenim ponašanjem ili samoregulacija je biološka funkcija koja predstavlja sposobnost pojedinaca da održi ili ponovo postigne uravnoteženo ili fiziološko stanje.

Kod visoko rizične novorođenčadi teškoće u samoregulaciji su najčešći znak nekog problema, a poboljšanje regulacije jedan od prvih znakova oporavka (Als, 1989). Posmatranje i praćenje detetovog stanja uzbuđenja se nastavlja i u starijem dobu, ne samo u novorođenačkom. Stanje pobuđenosti utiče i istovremeno je i samo pod uticajem detetove percepcije i interpretacije senzornih inputa. Stanje pobuđenosti i aktivnosti mora da bude na srednjem nivou kako bi se proces učenja odvijao nesmetano.

U prvih šest meseci dok dete još uvek ne oseća da je individual, majka ima veliki uticaj i mogućnost da mu pomogne u samoregulaciji. Izražajnom mimikom lica aktivira mirror neurone u bebinom mozgu. Melodičnim govorom, glasom viših frekvencija pobuđuje bebu dok je na potpuno drugačiji način smiruje. Vodi računa o udaljenosti, nalazi se na dijaloškoj distance sa koje beba može najjasnije da je vidi, čuje i da može da je dodirne.

Nežnim dodirivanjem kože i kontaktom oči u oči aktivira se lučenje oxitocina kod bebe ali i kod majke, dok čvrstim zagrljajem daje prorioceptivnu stimulaciju. Putem senzornih informacija, poruka koju beba dobija je  sa tobom sam, nalaziš se u mojim sigurnim rukama.

Pomaganjem bebi da se smiri, beba uči da sama upravlja svojim ponašanjem dok majka već tada radi na koncentraciji I budnosti deteta. Ako je iz bilo kog razloga odnos majka – dete narušen, dolazi do disfunkcije, majka će biti ili previše uključena ili isključena.

Da bi se ostvarile kvalitetne  socijalne interakcije neophodno je da bude dobro senzorno procesiranje. Da bi dete bilo uspešno potrebno je da se harmonizuje ono što je unutra i ono što je spolja. U protivnom dolazi do regulatornih poremećaja koji sa se obrascima ponašanja identifikuju kao hipersenzitivnost, hiposenzitivnost,  motorička  disorganizovanost i impulsivnost.

Intervencije

Da bi se dete uspešnije povezalo sa svojim okruženjem koriste se tri komplementarne strategije:

• Pomoć roditeljima i odraslima koji brinu o detetu da razumeju njegov senzorni profil, specifične senzorne potrebe I kako to utiče na detetovo ponašanje. Razumevanje zašto se određeno ponašanje javljaje prvi korak u pristupu detetu.
• Modifikovanje okruženja koje će odgovarati detetovim senzornim potrebama kako bi se izgradilo senzoričko iskustvo.
• Direktna intervencija –Sproveden individualizovan direktan tretman (“jedan na jedan”) baziran na senzorno-integracijskoj teoriji i kliničkom zapažanju od strane specijalizovanog praktičara za senzornu integraciju.

Cilj senzorno-integrativnih intervencija je uspostvaljanje “dobre spremnosti” između senzornih zahteva koji dolaze iz fizičkog i socijalnog okruženja i detetovih resursa kojima ono može da odgovori i prevaziđe takve zahteve kako bi steklo bolje adaptivno ponašanje.

Snežana Milanović, diplomirani fizioterapeut i senzorno-integracijski pedagog 

Osnivač  Centra za senzornu integraciju i ranu intervenciju Senzorijum

Osnivanje Senzorijuma, Centra za senzornu integraciju i ranu intervenciju ima za cilj primenu preventivno usmerenih programa i pružanje podrške roditeljima beba i dece ranog uzrasta (0 do 3god) jer rana intervencija kada su razvojni problemi u pitanju ne može da se odlaže.

Ranu intervenciju čine multidisciplinarni postupci sa ciljem poboljšanja zdravlja i dobrobiti dece, njihovih kompetencija, dovođenje razvojnih poteškoća na što manji nivo, ublažavanje postojećih I mogućih poteškoća, prevenciju funkcionalnih pogoršanja, promovisanje responzivnog roditeljstva (u kojoj meri i kako roditelj odgovara na potrebe i ponašanje deteta) i poboljšanje funkcionisanja porodice.

Rad se sastoji iz direktnog rada sa bebama i decom i edukacije roditelja i stručnjaka koji se bave decom.