Foto: Pixabay
Nije bilo vremena za gubljenje u pomaganju deci da razviju samokontolu i razumevanje ograničenja civilizovanog života. Naši roditelji i njihovi roditelji su takođe bili svesni velike moći odraslog nad detetom. Svako dete želi da zadovolji svoje roditelje. Ovo je duboko usađena i nesvesna potreba deteta koja je možda i rezultat evolucije. Mudri roditelji koriste ovaj prirodni atribut male dece da im pomognu da se prilagode društvu u kome su rođeni.
Možda današnja generacija roditelja ima teškoća u tome da kaže „ne“ svojoj deci i da to misli, zato što se ne osećaju prijatno u ulozi legitimnog autoriteta u životu svoje dece. Današnji roditelji odrasli su u eri kada je preispitivanje „autoriteta“ bilo ne samo prihvaćeno, ono je bilo podsticano. Rezultat toga je da oni predstavljaju prvu generaciju Amerikanaca koji se osećaju neprijatno kada i sami postanu ovakav „autoritet“ zarad svoje dece. Dalje, radije nego da vide sebe u ulozi nekoga ko razvija disciplinu i karakter kod svog deteta, oni su svojom kulturom zavedeni da se fokusiraju na trenutnu sreću svog deteta. Kao što nam je jedan mladi roditelj opisao:„Živimo u kulturi u kojoj je sreća postavljena kao glavna svrha postojanja i u kojoj neprikosnoveno vlada ‘sada, odmah’. Saberimo ova dva i cilj koji iz toga proističe je da usrećimo svoju decu sada, često ne misleći o tome šta će ih činiti srećnim u godinama koje dolaze.“ Možda su današnji roditelji tako organizovali svoje živote da ne mogu da pruže potrebnu energiju i pažnju kako bi rekli „ne“ svojoj deci. Veoma je lako predati se hitnji trenutka ako roditelji nisu odvojili vreme da promisle i isplaniraju ograničenja i rutine koje su najbolje za njihovu decu.
Što je više rutine u životu malog deteta, to je život lakši i za dete i za roditelja. To je zato što je dete do tri godine spremnije da prihvati rutinu što je više ima u njegovom životu. Razume se, postoje očigledne individualne razlike među decom; neka deca cu veoma pasivna, lako ih je zadovoljiti, dok su druga „aktivno angažovana“ i navaljuju da postignu ono što žele, a roditelji ih često vide kao tvrdoglavu. U stvarnosti, ovoj deci je potrebno više pomoći odrasle osobe da bi naučila da prihvataju ograničenja, baš kao što bi druga deca mogla imati poteškoća u učenju čitanja, shvatanju matematike ili slaganju sa drugima.
Kakva god da je ličnost deteta, međutim, razlog zašto važi pravilo da što je više rutine, to je više prihvatanja, ima veze sa formiranjem mozga deteta. On nije spreman da prihvata promene na način na koji to čini mozak odrasle osobe. Mala deca vredno rade na oblikovanju neuralnih sinapsi i formiranju „auto-puteva“ za informacije u njihovom mozgu. Ovo je njihov senzitivni period za red i u svemu tragaju za redom. Ovde smo se podsetile na četrnaestomesečnog dečaka koji je svakog jutra dolazio u našu školu sa svojom mamom, kada je vodila njegovu stariju sestru u njenu grupu. Jednog dana je postao prilično uzbuđen dok je hodao po stazi ka školi. Glasno je zavijao i pokazivao na prazno mesto za sunčani sat na postolju. Bio je potresen, zato što je ovog jutra stigao ranije i osnovci još nisu izneli sunčani časovnik na njegovo postolje. To nije netipična reakcija na promenu u okruženju, čak i kada je naizgled tako mali detalj u pitanju, za dete ovako ranog uzrasta. Ova majka je bila predusretljiva i budna na reakcije svog deteta. Odmah je znala u čemu je njegov problem i mogla je da reaguje na odgovarajući način, u ovom slučaju da ga prosto udalji od postolja i preusmeri mu pažnju što je bolje mogla.
Komentari 0