„Zvocam, dakle, postojim“

Muškarci zvocaju amaterski, žene profesionalno! Jači pol zbog računa, pritiska da moraju da zarade, osećaja iskorišćenosti; ili zvocaju zbog ženinog zvocanja. Uglavnom se brane, dok žene zvocanjem traže nešto!

Iskustva iz višedecenijskog psihoterapijskog rada, Nebojša Jovanović, psiholog, psihoterapeut, pisac iz Beograda odgovorio je za „Bilje&Zdravlje“ zašto su žene sklonije ovoj pojavi?

On tumači da su muškarci u patrijarhatu imali moć, novac, snagu, a žena je vekovima razvijala veštine da nađe način da ukroti muškarca koji ima veću moć. Zvocanje je postalo sredstvo da se dođe do cilja.

Jedna od hipoteza o zvocanju je „maska za indiferentnost“ ili „zvocam, dakle, postojim“. U osnovi stoji uverenje osobe koja zvoca da je zvocanje izraz zainteresovanosti. Zašto bi zvocali nekome prema kome smo indiferentni? Šta nas briga kakav je on? I dokle god zvocam, znači da postojimo „Mi“.

Pravo na zvocanje

„Veza sa roditeljem“ nosi u sebi kritikovanje, zvocanje, sve izraze brige i ljubavi. Nije retka pojava da roditelj ispoljava svoj interes za dete uglavnom kritikujući ga. Postajući slični „zvocavom“ roditelju, koji je to činio zato što je bio brižan, za naše dobro, mi ostajemo u bliskom kontaktu s njim. To jest, uvodimo ga u svoj odnos sa partnerom (ili s decom). Tako mu odajemo priznanje, ostajemo mu verni, identifikujemo se s njim. Iz ljubavi, ili osećanja krivice i zavisnosti, ili iz njihove mešavine…

Osoba koja zvoca oseća da ima pravo na to, čak da joj je pridikovanje dužnost. Onaj koji se trudi, brine, posvećuje, ima pravo i da „konstruktivno kritikuje za dobrobit tvoju“. Obično tako shvata „svetu“ roditeljsku ili supružničku obavezu. Na žalost, retko je prisutna nota blagosti da bi neko shvatio dobronamernost zvocanja.

„Želim status kvo“

Ona zna da nije zadovoljna, ali, nije spremna na suštinske promene. Uhvaćena je u neki konflikt i odgovara joj da se vrti u krug. Promene je plaše. Ne zna šta one nose. Plaši se uspeha. Ili neuspeha. Ako bi, na primer, dobila više slobode, mogla bi uspeti u svojoj karijeri, ostvariti svoj talenat. Ali, to istovremeno znači i biti izložen proceni drugih. Sme li to? Sigurnije je kad ima dežurnog krivca i tamničara. Nema rizika. Uspeh bi mogao dovesti i da se oseti privlačnijom, seksualno slobodnijom. Šta ako se otkači, izgubi kontorolu ili odraste? A moglo bi se desiti i da ne uspe. Onda ne bi mogla da se vadi na zarobljenost u kuhinji. Zvocanjem stvari ostaju iste. Nema rizika. Ništa se bitno ne menja. To je predstava braka, jer svi tako žive. Zvocanjem se delimično prazni napetost, stvara slika aktivnosti i borbe za promene, što održava samopoštovanje, ali nema straha od promene, jer ona sigurno neće doći. Zvocanje je pasivno bezbedno ponašanje.

„Psihološka frigidnost“ nalazi svoju teoretsku podlogu u Frojdovom konceptu „zavisti za penisom“. Naime, ako je prirodna potreba muškarca da zadovolji ženu, stalni izrazi nezadovoljstva, koji se ispoljavaju kroz zvocanje, mogli bi značiti: „Ja sam nezadovoljna(frigidna), zato što si ti impotentan. Šta god radio, ne možeš me zadovoljiti jer nisi pravi muškarac. Nemaš pišu!? Onu figurativnu, duhovnu, karakternu. Onu običnu vidim svojim očima, i ne mogu da je negiram. A ni ona ti nije neka. Zar niste vi muškarci rekli „dobar penis, mir u kući“? Ona, ipak, ne želi da ga otera. Naprotiv, veoma joj je potreban da bi mogla da ga kastrira, i to u kontinuitetu – navodi Nebojša Jovanović.

Nepriznata „umetnost“

„Umetnost radi umetnosti: Neke žene vole da zvocaju. To im je hobi. Ne mora sve u životu da se radi zbog nekog postignuća. Može se uživati u kreativnosti stvaranja novih pogrdnih reči, kovanica, neverovatnih misaonih konstrukcija, maštovitih apsurda, savršeno brzom radu govora, jačini i probojnosti glasa, jezikom bržim od pameti, rečima bržim od misli.

Možda je zvocanje vid umetnosti, još nepriznat ali rasprostranjen. Ili je nepriznata vrsta borilačke veštine? Kako bi bilo uzbudljivo kada bi se organizovalo Svetsko prvenstvo u zvocanju! Pa da se ocenjuje više kvaliteta, umetnički dojam, težina, složnost elemenata, imaginacija.

„Pejdžer“ ili – „Bolje išta nego ništa“

Ako seksualna strast može da probudi agresivnost, zar nije logično da i agresivnost može da probudi seksualnu strast? Možda ona hoće zvocanjem da izazove svađu, pa erotični naboj, pa onda „ono“. Kažu da u braku, vremenom, opada seksualna tenzija i čar nepoznatog. Možda je zvocanje predigra. Sporedni ulaz na „mala vrata“. Način ispoljavanja ženske seksualnosti. Postoji u Srba izreka koja govori da ružne reči mogu biti izraz duboke prisnosti. Ako nekome zvocate, onda to znači i da ste sa njim bliski. Blizak kontakt, čak i u negativnoj formi, bolji je od praznine i indiferentnosti. Sve je bolje od ništavila. Zvocanje je kao pejdžer. Zvuk nije prijatan, ali kad zapišti, znači neko te traži, jer si mu potreban. A lepo je znati da si nekome potreban – zaključuje psihoterapeut Jovanović.