Kako delovati na razvoj pažnje?

Postoje značajne razlike u mogućnosti upravljanja pažnjom.

Svi imamo iskustvo sa skretanjem pažnje – događa nam se na primer da na poslu mislimo o obvezama kod kuće, da «odsutni» vozimo auto ili da pročitamo nekoliko stranica knjige i utvrdimo da ne znamo šta smo čitali jer smo razmišljali o nečemu drugome. Pažnja ima središnju ulogu u tome koje će podatke naš um dobiti, a koje neće. Tako je i kod dece – pažnja i budnost utiču na njihovo opažanje sveta.

Pažnja u najranijem detinjstvu

•Čak i novorođenčad obraćaju pažnju na lagane zvuke i umereno jake svetlosne draži – prestaju da rade ono što su do tada radila, telo se umiri, a otkucaji srca se uspore. Ako su promene u okolini jake ili nagle, događa se suprotno – novorođenče se uznemiri, zatvori oči, otkucaji srca se ubrzavaju. To su najraniji oblici detetove pozitivne i negativne pažnje.

•Od oko 3. meseca pa do oko godinu dana starosti, pažnju dece privlače stvari koje su nove i iznenađujuće. Na primer, ako im se pokaže pravilno i iskrivljeno ljudsko lice izrađeno od gline, duže će promatrati iskrivljeno. Nakon toga pažnju deteta privlače događaji koji ih podstiču na stvaranje pretpostavki o svetu koji ih okružuje. Na primer, ako majka ima povez na licu, to će privući pažnju i dete će da pokuša da proceni šta se dogodilo.

Razvoj pažnje

•S odrastanjem dolazi do promena u upravljanju pažnjom. Kod male dece pažnju privlače promene u okolini, a što su deca starija, to je veća i samoregulacija pažnje. To znači da se pažnja upravlja prema ciljevima i namerama deteta.

•Poboljšava se kontrola pažnje – povećava se trajanje, a smanjuje lakoća odvraćanja – na primjer događaji u kući sve manje odvraćaju pažnju kod gledanja televizije.

•Povećava se prilagodljivost pažnje – mlađa deca se usredsredjuju na više nevažnih aspekata zadatka koji trebaju napraviti.

•Menja se planiranost pažnje – ako dete koje je mlađe treba da uporedi dve slike, posmatraće ih bez plana – starije dete će upoređivati jednu po jednu pojedinost na slici.

•Deca postaju sve uspešnija u prilagođavanju strategija pažnje – tako mlađi čitači imaju istu brzinu čitanja bez obzira na težinu teksta, a uvežbani čitači menjaju brzinu čitanja prema težini teksta.

•Opseg (koliko stvari možemo zahvatiti pažnjom) i zadržavanje pažnje (koliko dugo se može biti koncentrisan na neki sadržaj) se povećava sa uzrastom, pa su mlađa deca “rastresenija” od starije.

•Sposobnost zadržavanja pažnje na nekom cilju delom je urođena, a delom se na njen razvoj može da se utiče. Neka deca se moraju stalno naprezati da bi ostala koncentrsana, drugoj je to značajno lakše.
Deca različitog uzrasta mogu da se fokusiraju različitu količinu vremena. Istraživanja pokazuju da većina dece može da se fokusira za broj minuta koji je jednak broju njihovih godina plus 2 (Jensen, 1995). Tako se 6-godišnjak fokusira oko 8 minuta. (To se ne odnosi na takve aktivnosti kao što je gledanje televizije!)

Kako delovati na razvoj pažnje?

•Na koncentraciju se može direktno uticati okolinom. Da bi dete bilo dobro koncentrissano, npr. za učenje – treba da bude dobro ispavano i ne treba da ima u blizini ništa što odvlači pažnju. Koncentraciju uništavaju buka, glasna muzika ili buka televizora u pozadini, ali i loši odnosi u porodici, svađe i loš emocionalni odnos prema detetu.

•Koncentracija se može postupno povećavati i to je dobra vest – u porodici punoj ljubavi sa sigurnom vezom između deteta i roditelja. Takvi uslovi omogućavaju da deca već od ranog uzrasta mogu intenzivno i koncentrisano da se igraju. Neka deca već i s godinu dana mogu da se posvete 10 minuta samo jednoj stvari, dok drugoj to uspeva tek s 4 ili 5 godina.

•Deca je od roditelja potrebno vreme i posvećivanje – što su im posvećeniji , to će bolje da stimuliše njihov celokupni razvoj.

•Za razvoj pažnje bitna je i uloga odraslih u dečjim aktivnostima – oni upućuju dete u ono što je bitno i jačaju dete odobravanjem i radošću kad nešto uspe.

•Velika je važnost igre – kroz nju dete uči poštovanje pravila. Roditelji bi trebalo da na svaki način podstiču koncentrisanu igru – ako je moguće, pustiti dete da se igra do kraja kada je zadubljeno u igru.

•Deca vole predvidivu okolinu, a to znači da sutra ne bi smela da važe druga pravila nego što su to danas! Informacije i poticaji koje roditelji daju deci, trebalo bi da budui u što većoj meri jasni i jednoznačni.

•Svakako je važno i navikavanje na urednost: pravovremeno lezanje i ustajanje, redovno pranje zuba, spremanje obuće, pospremanje igračaka i školskog pribora…

Neke igre i aktivnosti koje mogu da pomognu u razvoju pažnje kod dece

•Precrtavanje različitih predložaka – prvo jednostavnijih, a kasnije i složenijih;

•Bojanje u bojankama;

•Pronalaženje skrivenih likova i traženje razlika na sličnim slikama, vežba uporedi dve (ili više slika) – šta je promenjeno, izostavljeno ili dodato;

•Slagalice – domino s brojevima ili slikama, loto, puzzle…

•Vežbe razvrstavanja: kocke, lego kockice i drugo razvrstati, pomaganje u razvrstavanju posuđa kod kuće, razvrstavanje novčića po vrednosti, kuglica po boji i veličini, pravljenje ogrlica po određenom redosledu, skupljanje kamenčića, sličica, markica itd., igre kartama – kvartet, “Crni Petar”…

•Misaoni zadaci – “Kod dolaska podseti me na …”, “Šta sve moraš pripremiti ako želiš napisati pismo?”, “Postavi sto za … osoba. Šta ti je sve za to potrebno?”.

•Vežbe kombinacije – umetanje reči, rešavanje ukrštenih reči, dopunjavanje reči, pogađanje životinja, cveća, i dr. prema delimičnim opisima npr. “Šta je to – ima četiri noge, krzno, spretno se penje po drveću?”…

•Igre razvrstavanja po nekim kriterijumima – “Napiši sve životinje koje imaju krila”, “Poznaješ li životinje koje imaju više od četiri noge” itd. Igre: država – grad – reka i sl.

•Zadaci opažanja – posmatrati tok neke radnje ili događaja – dovršavanje rečenice usmeno ili pismeno (posmatrati policajca na raskrsnici i slično, dati detetu da jednu minutu posmatra sliku i posle ga pitatamo npr.” Koliko je na slici bilo osoba, prozora, životinja…”) itd.

Kako delovati na razvoj pažnje od početka školovanja?

•Stvaranjem dobrih navika – navikavanjem dece da pripremaju i spremaju svoj školski pribor i radno mesto.

•Navikavanjem da uče i pišu zadatke uvek na istom mestu – već samo sedanje na mjesto na kojem je dete naviklo da uči, doprinosi stvaranju psihološke spremnosti za rad.

•Stvaranjem dnevne rutine – dete treba da uči uvek u otprilike isto doba dana (nakon ručka, nakon odmora, i sl.) – time se olakšava koncentracija za učenje.

•Ako je potrebno, pomozite detetu da napravi plan za učenje i pisanje domaćeg zadatka.

•Upućujte u dobre navike i metode učenja – podvlačenje bitnih stvari u tekstu, ponavljanje, samostalno prepričavanje.

•Podstičite dete da uči pomalo i češće.

•Pohvalite detetov trud i napredak.

Pažnja u školi

Kako učitelj može da i usmerava dečiju pažnju?

§ Naglašavanjem što je važno i pozivanjem da se obrati pažnja na nešto,

•menjanjem jačine glasa,

•gestikulacijom, kretanjem, mimikom

• korišćenjem slika, predmeta,

•korišćenjem uvodne priče za neki sadržaj,

•podvlačenjem napisanog ili uporebom kreda u boji.

•Neobičnim i neočekivanim sadržajima – npr. u nastavi geografije uvesti muziku, ispričati anegdotu i sl.

•objašnjavanjem svrhe i koristi od učenja gradiva,

•upotrebom i menjanjem različitih aktivnosti – crtanja, pisanja, traženja podataka, podvlačenja itd.,

•uvođenjem fizičkih aktivnosti, razgibavanja, kraćih vežbi kada pažnja počinje da popušta…

Kako se u školi može smanjiti školski neuspeh dece s nedostatkom pažnje?

•Komentare treba ograničiti na postupke, a ne ličnost (ne: ti si nevaspitan, već: ne smieš da …),

•dati detetu zaduženja koja će mu omogućiti kretanje,

•smestiti dete u prvu klupu, po mogućnosti uz mirnu decu,

•preferirati usmeno ispitivanje, manji broj pitanja ili produžiti vreme rešavanja zadataka (bolje manji broj pitanja zbog problema u održavanju pažnje),

•proveriti je li dete razumelo pitanje,

•ne insistirati na pisanju, dati neki drugi zadatak.

•podsticati decu da uče pomalo i češće, te tako organizovati i ponavljanja gradiva,

•omogućavati deci s poteškoćama manje i spontane odmore,

hvaliti povremeno i kad to dijete zaista zasluži,

•individualizirati ocenjivanje učenika,

•uložiti svestan napor da se uoče i detetove pozitivne osobine (često primećujemo ono što je loše),

•roditeljima davati informacije na neoptužujući način.

Izvor: jelica.edu.rs