Zašto je u Srbiji sramota kupiti deci polovnu odeću: „Nekad mi se čini da su roditelji u Srbiji mnogo veći snobovi, nego što im primanja dopuštaju“

Polazak u školu nije samo srpska finansijska boljka, ali su se u drugim zemljama roditelji dosetili kako da je „izleče“.

– Živim u Nemačkoj i ovde je sasvim normalno da se garderoba i stvari za mališane kupuju polovni, čak iako se dobro zarađuje. Nekoliko puta godišnje se organizuju lokalni marktovi, u obdaništima, bibliotekama i slično, gde roditelji uglavnom prodaju prerasle stvari svoje dece. Tako se markirane bluzice i pantalone mogu kupiti za po evro ili dva, a naravno tu ima i običnih, ne samo firmiranih stvari – napisala je jedna mama Cici na popularnom forumu za roditelje.

Ona je dodala da je njena ćerka na jednom od tih „marktova“ obučena za 30 evra od glave do pete, za razna godišnja doba, te da je roba dobrog kvaliteta. Jedino što joj nikada ne kupuje polovno jesu cipele i donje rublje.

– Naravno, kada sam drugaricama u Beogradu rekla za ovo, sve su se zgrozile. „Zar za dete da kupim polovno?!“Ja to ne razumem. Prvo što klinci očas posla to prerastu i tek kasnije jednu stvar nose malo duže, drugo, ako je sve lepo i čisto, pa ga ja još jednom operem pre prvog nošenja, u čemu je problem? Neki put mi se čini da su ljudi u Srbiji mnogo veći snobovi, nego što im to primanja dopuštaju. Naravno, ne bih da generalizujem. Mislim da su marktovi zanimljivi i da bi bilo lepo kada bi i kod nas zaživeli. Ostane više para da se kupi kvalitetnija hrana i da roditelji bez stresa normalno dišu – poručila je ova mama.

Ova pojava sasvim je noramalna i u drugim zemljama. U Americi se ormani klinaca redovno snabdevaju na „garažnim prodajama“, a postoje i sajtovi na kojima roditelji razmenjuju odeću ili kupuju gomilu dizajnirane, ali polovne.

I RANIJE BILO „SRAMOTA“

No, kao što je i navela, majkama u Srbiji, sve i da žele da uštede, teško pada da to čine na ovaj način.

– Moj sin obožava da se igra napolju i redovno se vraća sa pocepanom ili odećom uflekanom od trave. Stalno nešto moram da mu dokupim. No, svaki put kad pomislim da svratim u butik polovne odeće, setim se devojčice iz svog razreda, koja se redovno pojavljivala u novim, a starim stvarima. Ubrzo su mame počele da šapuću, a onda je priča stigla i do nas dece. A to su još bile 90-e, kada niko nije imao novca – odgovorila joj je Jelica.

ZA DECU SVE NAJBOLJE… A MOŽDA I NE?

Zbog čega je jedan broj roditelja u Srbiji uveren da je „sramota“ kupiti detetu polovnu odeću, pitali smo psihologa.

– Ovakva shvatanja su određena dominantnim kulturološkim i ličnim uverenjima roditelja. Psihološki gledano motivi za isključivo kupovanje dečijih stvari, čak i kada to prevazilazi realne finansijske moći, jesu na prvom mestu potrošački mentalitet i uživanje u kupovini, čime uče decu da su osnovne vrednosti materijalnog karaktera. Mnogima je bitno da se njihova deca izgledom ne izdvajaju od drugih. Oni teže da ih zaštite od ruganja i isključenja iz grupe vršnjaka. Desi se i da mame i tate strahuju da će ih deca smatrati „lošim“ roditeljima ako ih ne opreme trendi garderobom. Neki podlegnu pritisku dece koja žele odeću iz reklama ili kakvu su videli na drugarima ili medijskim ličnostima. Drugi se, pak vode pogrešnim tumačenjem parole „za decu sve najbolje“,čak i kad za to nemaju novca – objasnila je školski psiholog-psihoterapeut Marina Nadejin Simić. 

Strah od mišljenja okoline o tome „kakvi su oni roditelji kad nisu kupili detetu skupe i nove stvari„, takođe je prisutan, dodala je ona.

– Obično se radi o kombinaciji navedenih motiva. Roditelji zapravo ne uviđaju da bi opremanju svoje dece za školu mogli da prođu racionalnije i sa boljom procenom sopstvenih finansijskih mogućnosti. Uostalom i kada roditelji imaju mogućnosti, čemu takmičenje u kupovini garderobe? Dobro bi bilo da postave sebi pitanje da li su taj novac mogli da potroše na način koji bi bio više u interesu deteta i da mu priušte neku trajniju vrednost – naglasila je Nadejin Simić.

SVE SE TO OBIJE O GLAVU I DECI I UČITELJICAMA

Ko se druži sa zaposlenim u obdaništu ili školi, sigurno je bar jednom čuo da se roditeljska opsesija dečjim izgledom i skupom odećom, vaspitačima neretko obila o glavu.

– Roditelji pošalju ćerkice u školu, sređene kao za Instagram. Ako dete potrči, padne, uprlja se vodenim bojama, mi smo redovno krivi. Te znamo li mi pošto su hulahopke, te kako nismo videli da joj je prsnula tempera? Reč je, svakako, o malom broju roditelja, koji teško dolaze kod nas zbog ocena, ali su hulahopke zato glavni problem! Njihov stres prelazi na decu, koja se onda plaše da se zaigraju i plaču ako slučajno pocepaju ili isprljaju parče tkanine, u koje dogodine ionako neće moći da uđu – otkrili su učitelji.

Telegraf