„Hajde, mama, pa kupi detetu, šta si se stisla“

„Tata, tata, kinder jaje“, rekao je bez dreke, skoro bojažljivo, nežno ga povlačeći za nogavicu.

„Ne može“, odgovorio je visoki čovek u radničkom odelu, kratkih nogavica koje su otkrivale krupne zglobove i guste crne malje.

Bilo je to jedno vrlo jasno, nepopustljivo „ne može“, bez daljih objašnjenja „već si jedno dobio jutros“ ili „malopre si jeo kolač“ ili „pokvarićeš zube“.

Samo „ne može“.

Dečak je ostavio jaje na mesto, pažljivo, kao da je od porcelana. A onda je čučnuo kraj tog rafa, da im bude u ravni i tako čučeći ih je posmatrao i divio im se.

Malene dlanove spustio je na kolena, da tu miruju, da slučajno ne krenu ponovo gde im „nije mesto“.

Nije bilo suza, čak ni u jednom oku. Nije bilo „ali, tata“. Nije bilo besnog skakanja u mestu. Niti tuge u njegovim grudima. Tuga je napala sve nas koji smo bili u tom redu i koji smo očevo ravnodušno „ne može“ doživeli kao grubost koja se za sto i nešto dinara možda i mogla izbeći.

A on je samo čučao i netremice gledao sva ta „nedozvoljena“ i skupa jaja.

Dužim posmatranjem čovek je na njegovom licu mogao čak otkriti osmeh koji titranjem pomera gornju usnu. Bio je, uprkos svemu, srećan što ta i takva jaja sa igračkom u svom središtu postoje, i tu su na nekoliko santimetara od njegovog nosa i samo to je važno, jer jednom će dobiti svoje jaje, za nedelju ili dve, možda za dan, ako bude imao sreće. Tata će mu kupiti, sigurno. On se tome nada.
…
Primetila sam da me ljudi u prodavnici gledaju slično kao ovog čoveka u radničkom odelu onda kada odbijem da detetu kupim loptu ili kinder jaje.

Kao da im dođe da otvore svoje novčanike i izvade tih sto i nešto dinara da bi usrećili moje grlato dete i sebe rasteretili tuge, iste one koja je mene pre par dana pritiskala u velikoj seoskoj prodavnici.

Neko čak kaže: „Hajde, mama, pa kupi detetu, šta si se stisla“.

Neko ode korak dalje pa se obrati detetu: „Hoćeš da ti čiko kupi?! Onda se dete ozari „Daaaaaaa“. Pa ga sastavi ljutnja kad ja kažem „ne može“. I onda ja, ni malo mudro ko čovek u radničkom odelu, pojašnjavam ljudima zašto ne želim da joj svaki put kupim loptu ili jaje ili se, još gore, pravdam da je malopre pojela jedno.

Objašnjavam i detetu „pa imaš kući deset lopti“, „malopre ti je deda kupio jaje“, „ne može sada, sutra“…
I tako objašnjavajući njima i njoj shvatim da je sve navedeno najmanji razlog zbog čega se trudim da joj ne kupim svaki put u prodavnici nešto.

Navikavajući dete da svakim odlaskom u prodavnicu dobije igračku ili slatkiš, oduzimam joj ono najčarobnije što bi odlazak u radnju trebalo da donese: iščekivanje i nadanje da će možda baš sada, baš ovog puta dobiti jaje sa igračkom ili veliku žutu loptu. Da ću ih baš sada spustiti u rupičastu korpu da se kotrljaju po njoj.

Oduzimam joj veliku radost koju bi svaka kupljena igračka trebalo da joj donese. Baš kao što je meni donela lutka Vida koju mi je mama neočekivano donela jedno veče sa posla. Mogu tačno da se setim svega šta se odvijalo u meni i oko mene tog trenutka. Sedela sam na podu kraj starog kauča, na televizoru je pevala Lepa Lukić, Folkoteka, brat nije bio u sobi, tata je ušao zajedno sa mamom i onda mi je ona iznenadano iz velike kese pružila tu lutku kojoj sam dala ime Vida. To je bila tek druga moja lutka, a imala sam oko pet godina.

Napolju je padao sneg, sitan, nedovoljno gust da potrčiš sa sankama na ulicu. Bubnjilo mi je u grudima. Nisam se odvajala od Vide.

Sećam se i kada mi je tečo poklonio kasetaš, toliko težak da smo morali da pravimo novu jaku policu za njega, nekoliko ogromnih tipli ušlo je u zid. I neobjašnjive radosti kada se tata iz Novog Sada vratio sa kasetom tada popularne grupe Ruž. Kako je treštalo iz sobe „Nemica si, al ne marim…“ (dok kasetaš ne pojede traku, pa je hirurškom preciznošću izvlačim napolje i olovkom vraćam na mesto)

I sećam se male šivaće mašine koju mi je poklonila tetka, svojevremeno šefica u robnoj kući Borovo. Bila sam toliko srećna da mi nije smetalo ni to što se konac stalno izvlačio i što sa njom nisam mogla ni rupu na tatinoj čarapi da ušijem. Glumila sam da sam šnajderka i to je bilo najvažnije. Ja sam šila, iako je rupa još uvek bila tu.

Deca su zaboravila da se raduju. Neka nisu ni naučila.

Nema velikog ushićenja pri pružanju poklona.

Njihova radost postala je instant, nedovoljna da ih drži danima.

Kupujući im svaki put neku sitnicu ili igračku u radnji, mi im nenamerno (toliko smo slabi na njih) oduzimamo sposobnost da se raduju, iščekuju, nadaju, budu kreativna, maštovita, da sami stvaraju, da cene ono što im se pruža i da se u njemu beskrajno raduju.

Možda će zbog roditeljskog „ne može“ plakati ili se duriti ili moljakati ili se bacati među rafovima, možda će roditelji izgledati kao stisnute škrtice, ali to je samo neophodan proces učenja nečega od čega će danas sutra imati mnogo veću korist.

„Ne može“ ih uči strpljenju i čuva im radost.
„Ne može“ ih uči da neće sve u životu dobiti tako lako, posebno ne na plač ili moljakanje.
„Ne može“ ih uči da vrednuju stvari koje dobiju.
„Ne može“ ih uči da sreća nije u materijalnim stvarima, bez obzira što se danas igračke mogu kupiti budzašto.
„Ne može“ ih uči da mogu imati titravi osmeh na licu, čak i dok kleče sa rukama na kolenima ispred rafa sa kinder jajima, kao onaj musavi dečak, jer postoji nada da će ono možda već sutra ili prekosutra biti njihovo. A tada će sigurno mnogo više uživati u njemu.

Autor: Jovana Kešanski

Izvor: Zelena učionica