Rođendani i druge bolesti

Čini mi se da ako uzmem samo tog trenutka potrebno svakim odlaskom u prodavnicu kupim nešto što nije neophodno. Ako kupim nečega malo više a ne budemo kući završi kao ovaj dimljeni vrat u smeću.

U moje vreme nije bilo igraonica. Pecivo, grickalice i sok. Crni i žuti. Prvi Dodin rođendan u igraonici je bio za mene događaj. To je bio treći rođendan. Igraonica je bila mala i obična, pristupačna. Onda sam rekla da je super i ne menjamo. Ali svake sledeće godine je trošak za slavlje bio sve veći. Krug gostiju se širio, broj dece je rastao i došla sam dotle da je rođendan sada duplo skuplji nego pre par godina.

Pitam se i sama šta je poenta svega toga. Sa jedne strane jako je nezrelo trošiti jednu mesečnu platu na nešto samo zato što tako treba i grcati za svaki dinar. Sa druge strane, i ako imate taj novac da li je neophodno da ga trošite na takve stvari.

Ja ne znam da sam na taj način lečila neke svoje boljke. To što ne mogu da odvedem dete na more. Što ne mogu da odem na vikend na Zlatibor… Što ne mogu da joj pružim mogućnost da stane na skije. Ni sama ne znam da li grešim. Sa druge strane moje dete ima bezbroj komada odeće, gomilu igračaka. A ja, ja nosim jaknu i čizme godinama. I nije mi problem. A možda je baš problem u tome što meni to nije problem. Ja svakako neću umreti ako budem nosila istu obuću. Ali neće umreti ni moje dete ako ne bude imalo osamdeset ljudi na rođendanu. Ipak ja svaki dan radim za tu platu a sebi ne pružam nikakav sitan hir.  Gde je granica koliko detetu treba činiti ? Šta je optimalno ? Sa druge strane, opet tu ima onoga roditeljskog. Pozovem drage ljude i ako se naša deca baš i ne igraju. Ali to su moji prijatelji. Zašto rođendan mora da se pretvori u komplet ručak za sve prisutne ? Zato što to rade svi. I onda da svi mi ne bi odstupili od šablona pravimo tri salate, naručujemo dve torte i desetine kilograma roštilja. I tako iz godine u godinu ‚‚smanjujem rođendane‚‚ a svake godine su sve veći. I onda poželim da joj poklonim vikend negde umesto slavlja ali opet, ne možeš ‚‚jer nije u redu da ljude ne počastiš‚‚.

Nedavno smo bili na prvom ‚‚školskom rođendanu‚‚. Pozvano je samo nekoliko drugara. Tata je pravio roštilj, komšinica tortu. Pravi ‚‚homemade‚‚. I nije se desilo ono čega sam se plašila, celodnevnog jurcanja jer nema ograničenja kao u igraonici. Baš naprotiv, kada je pojedena torta, polako smo se uputili kući bez nekog snažnog negodovanja dece.

Drugar je slavio rođendan, kući za rodbinu, u igraonici za drugare. Kako smo bliski bili smo gosti na oba mesta. Ne mogu da opišem kako je bilo lepo kada spontano pevamo pesmicu bez gledanja da li smo došli do vremena koje je predviđeno za tortu. Čak mi je i bilo prijatno da pevam dok u igraonici tortu ni ne pogledam.

Ako kupujem to volim da bude ‚‚brend‚‚. Da li se tako može nazvati neka komercijalna evropska marka. Teško… Ali ima naziv. Sećam se kada sam rekla da je to majica te i te marke. Isidora je rekla da nije to majica njene drugarice već njena (drugarica joj se zove kao španski brend). Naravno da Isidori nije bitno da li je majica sa pijace ili iz radnje dokle god na njoj ima dovoljno šljokica.

Biće da su deca apsolutno bez ikakvih iracionalih zahteva. Da smo mi počeli da namećemo bespotrebne stvari kao neophodnost. Razlog ni sama ne znam ali se gotovo sledbenički držimo tih navika. Vidim da grešim ali i dalje to činim. A onda me je dete trglo sa rečima: ‚‚Mama, meni su dosadile igraonice‚‚. Ne brini, rezervisaće mama podmornicu.