Na obližnjem drvetu se svrake svađaju. Nema veze, ne smetaju mi, imam fore još koji minut da odspavam. U realnost me doziva glasić koji grdi ptice: „Dosta vi tamo, tišina! Moja mama hoće još da spava!“
Aaah, put do pakla popločan je dobrim namerama…
Decembar 2018, već. Još malo pa će Nova godina, Deda Mraz, pokloni i sve što ide uz to. Vreme je da se prebacim u mod „praznična atmosfera i plastični ukrasi“.
Verujemo li još u deda mraza? Kaže mi ćerka, „mama, mislim da roditelji kupuju poklone pa daju deda mrazu da ih on donese“.
Uh, počela je da shvata. Bistra je, ali baš polako sazreva … Prvog januara brzo ustaje i trči da proveri šta ima ispod jelki.
JelkI, ne jelkE.
Zato što ih imamo nekoliko. Jednu u predsoblju, jednu u dnevnoj sobi, i jednu malecku u njenoj sobi. Da sve bude lepo ukrašeno. I čokoladice ispod svake. Da deda mraz može da se posluži kada svrati. Prošle godine je svraćao nekoliko puta pre nove godine, da overi situaciju. Kako znamo da je bio ? Pa svaki put bi pojeo čokoladice koje su ga uredno čekale.
Dakle, da, vreme je.
Izvadiću iz kutije moju plastičnu jelku, potražiću ukrase u raznim bojama koje sam skembala tuda svuda po kući, gde god sam našla prazno mesto. Dokupiću još nekoliko, svake godine tako puknem ozbiljne pare na par skupih đinđuva kojima se radujem više od mog deteta.
Nekada, kad sam ja bila mala, nije bilo tih plastičnih, kupovali smo prave jelke. Bile su prekrasne, sve dok ne bi počele da venu pa smo gazili po iglicama. Jelka bi uskoro propala pa bi svoju karijeru završila pored kontejnera a mi bismo nakon novogodišnje euforije danima čistili stan.
Čak su i stepenice u zgradi bile popločane iglicama, jer – jelku treba izneti.
Neke komšije su primenjivale „čistiji“ metod: jednostavno bi zafrljačili jelku kroz prozor!
Počelo je. Sa televizije nas bombarduju reklamama koje već i ja znam napamet (Ho-ho-hohoho, hajdemo u Dekisko… Obe pevamo u glas). Šta je moć sugestije: ako ste neku od tih reklama videli dovoljno puta, igračku ćete na kraju možda i kupiti.
Nekada sam u ovo vreme pevušila Delčine „Nove godine, zato dolaze, nove godine, u pravi čas, za nas.“
Dobiće ona gomilu poklona.
Decembar, mesec za bankrot.
Već sam počela da obilazim prodavnice i ne mogu da se načudim šta će sve da izmisle. Postala sam malo racionalnija, pa sam tako prošle godine kupila novu pidžamu, kojoj se obradovala baš kao da je igračka. („Mama, kako je Deda Mraz znao da mi se baš ova dopada?“)
Takmičenje u roditeljstvu se nastavlja i oko nove godine.
Kod tate će takođe biti okićena plastična jelka (ona ista koju sam ja nekada davno kupila i ostavila mu sa sve ukrasima, kad sam se odselila). Deda Mraz će proći i kod njega, ali pošto živimo kako živimo, proćiće verovatno neki dan pre mog Deda Mraza.
Takođe će joj doneti gomilu nepotrebnih igračaka i ostalih drangulija.
Sa nekima će se malo poigrati pa će ih zaboraviti.
Druge ću podići na vrh ormana gde će skupljati prašinu i čekati:
a) da neko podigne glavu i zapita se, šta je sad pa ovo?
b) da mi ćerka još malo poraste
c) da svoj život nastave kod nekog drugog deteta (takozvano uvaljivanje, ili – „produži dalje“ namena).
Kada bih počela da sabiram koliko smo nas dvoje zajedno novca bacili na sve te deda mrazovske poklone, realno smo mogli da joj priuštimo nešto baš vredno. U nekoliko navrata sam htela da mu predložim da se udružimo i zajedno kupimo nešto kvalitetno što će tom novogodišnjem ludilu dati neki smisao. Bilo bi lepo da dobije poklon od zajedničkog deda mraza.
Međutim, to očigledno ne bi uspelo.
Svako ima svoju jelku, svako želi da bude taj koji će dete da obraduje.
Uostalom, na šta bi to ličilo? Zbog objektivnih okolnosti, prošla su vremena kada je on dolazio i provodio vreme kod nas. Zbog isto tako objektivnih okolnosti, ne mogu sebe da zamislim kako sedim u njegovoj kući i razmenjujem novogodišnje želje sa njegovom aktuelnom gospođom.
Život mi je ionako komplikovan, ne mora baš da bude kao iz američkih serija.
Naišla sam na veoma dobar tekst u kome je autor tumačio – šta je danas luksuz. Skupa odeća i obuća ? Dobra kola ? Veliki stan ? Ili možda, mogućnost da život proživimo kako našoj duši prija…
Počela sam da sanjam o tome. Sanjam o slobodi: od društvenih stega. Od loših porodičnih odnosa. Od besmislenih normi i konvencija. Maštam o jutru bez glavobolje i danu bez stresa. Samo kad bih bila slobodna – da dišem…
Šta bi za mene bio luksuz? Na primer, da mogu da se spakujem i umesto da potrošim novac na gluposti, uzmem dete za ruku i odemo negde. Bilo gde. Samo kada bih mogla, tu Novu godinu bih provela na planini. Ili u Diznilendu. Ili na nekoj plaži… Bilo gde, gde nema svega što me opterećuje i truje mi život.
Eto to je luksuz o kome ja maštam.
Da se oslobodim, i da jednog dana moja ćerka shvati da je to najvažnije, unutrašnji mir a ne gomila igračaka ispod plastične jelke.
Nego, kako vidim, to neće skoro da se desi. Tako da, do daljnjeg – jelke su tu, ukrasi su okačeni. Igračke se polako ređaju ispod bakinog kreveta (tamo ih neće videti) i duboko, na najvišoj polici mog ormana.
I ove godine ću, pošto je budem ispratila kod oca „na deda mraza“, otplakati u kolima.
I ove godine ću stisnuti zube i suzdržati se od komentara („mama, vidi šta mi je tatin deda mraz doneo!“).
I ove godine će me ćerka probuditi u zoru: smestiće se na moj krevet i cepkaće ukrasni papir a zatim pozirati za fotografiju sa poklonima.
I ove godine ću se natezati sa njenim ocem oko prvojanuarskog ručka.
Ali znam šta želim. I znam da ću jednog dana uspeti da nam priuštim baš taj poklon – slobodu odlučivanja.
Jer, sloboda je najvredniji poklon od svih.
Do tada… Ho-ho-hohoho… hajdemo u Deksiko…
Komentari 0