Otac mog deteta

Jedne večeri sam otišla po ćerku koja je to popodne provela kod oca. Iako sam na vreme najavila dolazak, rečeno mi je da je tek sela da večera, te da moram da čekam, u kolima, na kapiji, dok ne završi obrok. Ili da dođem kasnije. Ili da uđem, što nisam htela. Pošto je već bilo kasno, insistirala sam da ona prekine večeru i krene samnom. Otac ju je izveo, a spakovao je i ostatak njenog obroka.
Već sam bila prilično umorna i vrlo nervozna, pa sam loše reagovala. Rekla sam mu da ona i u svojoj kući ima šta da jede te da nema razloga da joj on pakuje hranu za poneti.
Malo je reći da se scena završila na ružan način. Ali ne samo to. Kad smo stigle kući, pitala sam ćerku šta želi da večera, tatinu večeru ili ono što ju je čekalo kući. Suznih očiju, odgovorila mi je pitanjem: „a šta bi ti želela da ja jedem?“.

Bila sam očajna. Zbog neorganizovanog oca, zbog moje frustracije i nervoze, patila je nedužna devojčica. Prvo je sa svog sedišta prisustvovala ružnoj sceni. A zatim je, u želji da svima udovolji, ponudila da pojede obe večere. Samo da bi svi bili zadovoljni i da se ne bi svađali.

Nikako nije bilo u redu da sedmogodišnje dete snosi posledice neadekvatnog ponašanja roditelja.

Mislim da se ljudi teško menjaju, i mislim da nikoga ne možemo da promenimo. Ali sebe možemo.
Nije lako, potrebno je mnogo razmišljanja, volje i discipline. Potrebno je da naučimo da razlikujemo bitno od nebitnog.

I tako sam ja odlučila da prestanem da se raspravljam i da isterujem pravdu i nepravdu. Jer nije bilo svrhe. Nema svrhe.

Jedan od razloga što za njega ne kažem – bivši suprug, jeste što ta „titula“ po meni nosi negativni prizvuk. A meni je važno da potisnem svaku negativnu konotaciju i da istaknem ono što je jedino važno u našem odnosu: mi smo roditelji. On je otac mog deteta, i uvek će to biti. 

Odlučila sam da sa ocem mog deteta budem u korektnim odnosima. To nije uvek lako, čak ima dana kada je to ravno junačkom poduhvatu.

Kako ostati u korektnim odnosima, odnosno kako biti u bilo kakvim odnosima sa osobom koja vam je oduzela osmeh?

Vrlo teško.

Posmatrala sam druge rastavljene porodice, ponašanje žena koje su ostale same sa decom dok je bivši suprug zasnovao novu porodicu.
Slušala sam priče o sudskim sporovima, neisplaćenim alimentacijama.
Čula sam priče o viđanju dece strogo po sporazumu, pa kada je otac sprečen na dogovoreni dan a onda majka odbija da mu da decu narednog dana, kažnjava ga.
A u stvari ona tako nije kažnjavala njega već decu. Otac koji, opravdano ili ne, nije video svoju decu onda kada je trebalo, jednostavno će da slegne ramenima, oplevi po bivšoj ženi i nikom ništa. Deca će biti uskraćena. Jer ga nisu videla onda kada su očekivala, ali ni narednog dana. Do sledećeg „termina“.

Mnogo je takvih situacija, i ja savršeno razumem te žene. Ogorčene, razočarane u ljubav, u ljude, u život.

Razumem.

Nije lako biti samohrani roditelj, ja to vrlo dobro znam.

I nije lako zadržati fokus na onome što je u toj priči jedino i zaista važno. A to su naša deca.

Ja se više ne upuštam u rasprave, ne isterujem istinu i pravdu. I po cenu da zvučim cinično, napisaću sledeće: nema pravde.

Godinama sam se borila za tu neku svoju istinu, objašnjavala, svađala se.

Nisam uspela.

A onda sam shvatila – ako ranije nisam uspevala da nam život napravim onakvim kakav je trebao da bude, koje su šanse da sada bude bolji? Koje su šanse da sada naša komunikacija bude bolja nego nekada, kada smo delili sve?

Ali život se promenio, moj život pre svega.

Okolnosti su se promenile, pa i ja.

Više mi nije bitno da li „druga strana“ razume ili odobrava moje postupke. Nije mi bitno da „objasnim“ šta sam očekivala od života, koliko sam povređena i koliko moje dete pati zbog situacije u kojoj se našla.
Nije bitno, jer je to neostvarivo. Ili možda jeste, ali po koju cenu?

Ono što jeste važno, je da sačuvam sebe. Da budem zdrava i prava i da takva poživim što duže kako bih dete izvela na put. A to se neće desiti, budem li ugrožavala svoje mentalno i fizičko zdravlje zbog stvari koje nisu bitne jer na njih nemam ama baš nikakvog uticaja.

Ono što mogu, je da iz sopstvene priče izvučem pouku, ojačam, i krenem dalje.

Šta sam ja naučila tokom ovih sedam godina roditeljstva?

Naučila sam da obuzdam svoju narav. Da izbrojim do 1562 pre nego što odreagujem na nepravdu.
Da se okrenem i odem, umesto da eksplodiram i naglavačke uletim u raspravu koja će se loše završiti – po mene i moju ćerku.
Naučila sam da prećutim. Po cenu povređene sujete, ponosa.
Naučila sam da potisnem razočarenje i ogorčenost. Jer mi to neće doneti ništa dobro. Ni meni, ni mom detetu.

Naučila sam da okrenem leđa prošlosti, da gledam isključivo napred. Zbog sebe i zbog svog deteta. Naučila sam da ponekad moram da okrenem leđa i bukvalno i odem, bez komentara i rasprave. Jer su rasprave beskorisne a moji živci i moj život – važni.

Kada godinama živite u sopstvenoj organizaciji, bez klasičnog muškog „oslonca“, bez ikoga da umesto vas tegli namirnice, registruje auto, popravlja kvarove – naviknete da dogovore pravite sami sa sobom. Idete dalje. To je moj metod.