Učitelji su i roditelji

Ako učitelj voli samo posao, on je dobar učitelj. Ako učitelj voli učenika kao otac ili majka, on je bolji od onog učitelja koji je pročitao sve knjige, ali ne voli ni posao, ni đake. Kada učitelj sjedini ljubav prema poslu i prema učenicima – on je savršen učitelj. Tako je govorio pisac Lav Nikolajevič Tolstoj.

Koliko je to, međutim, danas izuzetak, a ne (nepisano) pravilo? Ako znamo da svako vreme nosi svoje breme, da li je u ovom današnjem učitelj prestao da bude brižan prema svojim učenicima, jer se to od njega ne traži? Ili se ne preporučuje. Ne očekuje. Da li su se promenili đaci? Ili prosvetni radnici manje vole svoj posao?

Mirjana Trkulja Perać i Bojana Gmizić, mlade učiteljice OŠ „Slobodan Bajić Baja“ iz sremskog sela Brestač, trude se da prema đacima izgrade i pedagoški i roditeljski odnos. Sagovornice „Života plus“, koje su nas sa učenicima ugostile u školi, kažu da deca to znaju da nagrade. Naučenim lekcijama. Osmehom. Poštovanjem.

– Možda smo privilegovane dobrom decom ili ona nama, ali mi smo zaista kao jedna velika porodica – kaže učiteljica Mirjana, koja svakog dana do škole putuje iz susednog sela Putinci. – Autoritet je važan, samo što se on ne izgrađuje strahom i pretnjom, već strpljenjem, lepom rečju i pažnjom. Mnogi misle da je u selu lakše dobiti dobru ocenu, ali to kod nas nije slučaj. Mora da se zna isto kao u svakom drugom mestu i svako dobije tačno onoliko koliko zasluži. Znaju to i roditelji, koji ne urgiraju za svoju decu, iako nas svakog dana viđaju i pomažu nam u svim školskim manifestacijama.

Kada se učiteljica Bojana nedavno udavala, na svadbu su bili pozvani i njeni đaci. Mališani su kao pravi gosti imali svoj sto, slikali su se i igrali sa učiteljicom. Ali to ne znači da su zbog toga imali privilegiju da budu oslobođeni domaćeg zadatka.

– Gradivo mora da se savlada, ali ga ne ugrožava negovanje toplog odnosa – kaže učiteljica Bojana iz Sibača, koja đake uz ispisane petice neretko nagradi i ukrasnim stikerima. – Deca su ovde možda skromnija i prirodnija, nisu zahtevna, ali mi se svakako trudimo da im prenesemo ne samo znanje, nego i lekcije iz ljudskosti. Kada dođe novi đak u školu, učimo ih da je važno da ga prihvate, da nikog ne etiketiraju i da ne znaju za socijalne razlike.

A da je to već duga praksa u ovoj školi, staroj 252 godine, potvrđuju nam i priče prosvetnih radnika u penziji, bračnog para Sretković. Jovica, nastavnik fizike i matematike, i Dragica, nastavnica srpskog jezika, kažu da se vreme promenilo, ali da je sa decom uvek jednako lepo, samo ako znaš da im priđeš i izvučeš iz njih najbolje.

– Počeo sam da radim pre pola veka u ovoj školi, kada sam u klupi zatekao klince iz svoje ulice, samo osam godina starije od mene – priča Jovica. – Bilo je logično da budem blizak sa njima, ali sam istovremeno bio i strog i pravičan. Danas mi bivši đaci kažu: „Umeli ste da nam prenesete znanje i nismo vas se bojali, jer smo tačno znali šta smemo, a šta ne smemo da uradimo.“ Mislim da je to suština. Jer kod mene je i onaj „dvojkaš“ morao da zna za dvojku, kao što su mnogi moji đaci osvajali nagrade na saveznim takmičenjima u SFRJ, ali sam se prema njima ponašao i kao otac i kao prijatelj. Na koliko sam samo venčanja i rođenja dece svojih đaka bio. To govori da sam ih, iako sam od njih zahtevao znanje, ipak mazio i pazio. Ali nisam ih razmazio.

Njegova koleginica i životna saputnica, nastavnica Dragica, kaže da je uvek insistirala na disciplini. Nije joj bilo strašno kada đaci nešto ne mogu da nauče ili zaborave, nego ako vidi da se ne ponašaju pristojno.

– Tada sam, za njihovo dobro, znala da budem i malo stroža – kaže nastavnica. – Danas kada se sretnemo, lepo popričamo, podelimo novine i kažu mi da se sećaju kako sam ih učila redu i radu, ali i da su uvek mogli sa mnom da se našale. Kada vidim da su danas dobri ljudi, znam da sam uspela. Pamtim sve njihove petice i nagrade, sve njihove osmehe, pa i suze.