Odlazak iz vrtića nam je jako teško pao. Dobro, priznajem meni teže nego njoj. Nekako sam znala da će se sve to zaboraviti. Zaboraviće se drugari, zaboraviće se vaspitačice. Ali se neće zaboraviti sve ono čemu su je naučile.
Sudbina je namestila da u isto vreme Isidora napusta vrtić a Drina treba da se upiše. Čak i da se Drina upisala u isti vrtić, ne bi se u njemu srele. Ali, ja bih verovatno sve to nekako lakše podnela. Nismo uspeli Drinu da upišemo u državni vrtić. Jako mi je teško pao poslednji dan Dodinog vrtića, 15.-i jul. Znala sam da je to kraj jednog perioda. I posle toga sam otišla u vrtić par puta ali više nije bilo tog posebnog osećaja.
Još dva puta je otišla da obiđe vaspitačice ali polako se i to izgubilo. Ali čekao nas je novi privatni vrtić. Ja sam uvek volela sistem koji funkcioniše. Da se zna šta se može, kako može. Ali sam privatne vrtiće podcenila. Individualnost svakog pojedinca je na visokom nivou. Ušteda vremena takođe a i novca. Jer aktivnosti na koje sam vodila svoje dete posle vrtića, sada imamo u vrtiću uračunate u cenu. Naravno, sve je to različito od vrtića do vrtića.
Verujem da je mnogo bolje za prvi period što su grupe manje, posebno zbog toga što je Drina krenula u vrtić sa 14 meseci i to u jesenjem virusnom periodu. Loša stvar je što bliskosti gotovo da i nema između roditelja ali nadam se da je to trenutno dok su deca mala. Zaista, ne znam ni jedno dete niti roditelja koje ide sa nama u jasle. Sa roditeljima dece koja su išla u vrtić sa starijom ćerkom sam izgradila zaista prijateljske odnose, družimo se, pomažemo. Decu dovode vaspitači u sobu za prijem i onda nema mogućnosti da bacite pogled kako izgleda njihov svakodnevni ritual. Sa druge strane, manje se virusa širi i meša.
Verovala sam da ću biti jako tužna jer moje dete kreće u neki drugačiji sistem. A onda shvatiš kako je upravnica stalno tu negde, kako uvek možete dobiti proverenu informaciju. Obavezni sistematski pregledi su odlična stvar jer mnoge stvari roditelj previdi a kada se na vreme otkrije, reši se lako.
U manjim kolektivima se lakše menjaju pravila. Ako nešto ne fukcioniše ili daje slabije rezultate, lako se promeni. A u velikim državnim kolektivima to i nije slučaj. Sa druge strane, u državnim kolektivima su pravila striktna i nema mnogo mogućnosti za ‚‚čitanje između redova‚‚.
Ipak, kada držite nešto svoje shvatam da moraš da daješ celog sebe jer državni vrtić ne može da propadne a opstanak privatnog je direktno u ‚‚nadležnosti onih koji žive od vrtića‚‚.
Sa drugim detetom adaptacija je bila neuporedivo kraća jer su se skroz prilagodili detetu koje nije teško prihvatalo promene za razliku od mene. Značilo mi je što sve informacije mogu dobiti telefonom, nije bilo protokola da se mora pročitati na oglasnoj tabli. To je jako nezgodno bilo u državnim vrtićima gde mnogu decu dovode i odvode bake i deke.
U državnom sam bila u savetu pa smo stalno ispravljali neke krive Drine, radili na nekom projektu. Ovde je to bilo izostavljeno ali opet, nije bilo te bliskosti.
Hrana mi se čini da je nekako raznovrsnija u državnim vrtićima mada moje dete sve jede. Čini mi se sa jedne strane da je hrana u državnom ‚‚previše izbalansirana‚, odnosno da je hrana u privatnom bliža kućnom jelovniku.
Dok sam imala jedno dete, uspevala sam da nekako ispratim vannastavne aktivnosti. Sada sa dvoje dece, poslom i kućom to je znatno teže pa je odlično što će mlađe dete čim stasa za to, moći te aktivnosti da ima u svom vrtiću.
Onda sam shvatila da je sve stvar odluke i onoga što nekome odgovara u određenom periodu života. Sa sigurnošću mogu da kažem da je moje starije dete išlo u najbolji državni vrtić na svetu. A isto tako mogu da kažem da moje dete ide u najbolji privatni vrtić na svetu.
Komentari 0