Prvo dete sam odgajala sama tri godine, dok moj suprug nije ušao u moj život. Koliko je to teško znaju sve samohrane majke. Kada se tome Doda detetova astma, nezavidna finansijska situacija, neplaćanje alimentacije i problematično grejanje kuće, sve vam je jasno. Dete je bilo više bolesno nego zdravo, a ja pod konstantnim stresom. Gde sa njom kada je bolesna, balanisranje oko posla i nje. Sa jedne strane odlazim prva sa posla i to mi se zamera a opet sa druge strane stižem poslednja po svoje dete što u zimskim mesecima znači da stižem po nju po mraku. Nosim je po snegu, čistim peć i vučem ugalj a noći provedem budna.
Drugo dete je došlo godinama kasnije. Finansijska situacija se nije mnogo popravila ali život jeste. Više nisam bila sama. Viskokorizičnu trudnoću sam iznela u velikoj euforiji. Postala sam majka druge ćerke.
Već prvih dana sam bila svesna koliko se stvari menjaju. Isidora je naučila da vozi bicikl bez pomoćnih točkića. Ja to nisam ni videla jer sam bila u začaranom krugu dojenja na zahtev, pelena i lečenja mojih bolesti koje je druga trudnoća nažalost donela. Na plivanje je Isidoru vodila tetka, engleski je bio blizu. Ali kako je vreme odmicalo morala sam i ja da se uključim u neke tokove. Dok sam imala Isidoru, nju za ruku I gde god želimo. Naravno, nije dolazilo u obzir da bebu od par meseci vučem sa sobom na treninge pa je tata morao da bude tu da bih ja išla. To je prva stvar koja sam primetila kao težu kada imaš dvoje.
Isidorina drugarica iz škole je dete iz porodice sa petoro dece. Najsimpatičnije što sam čula od njene mame je kada joj je neka žena rekla da je normalna kada se uzme u obzir da ima petoro dece. Činjenica je da mama ne radi ali ja ni sama ne znam da li bih izgleda kao Fredi Kruger . Neko mi je jednom prilikom rekao (jako mi je žao što ne mogu da se setim ko) da to nije dvoje dece nego jedno plus jedno. I to jeste zaista tako. Počev od materijalnog, kada imate jednu sumu novca a morate da je raspodelite na dvoje dece. Svoje potrebe sam davno zaboravila. Cela plata i ovako ode u apoteci na ono ‚‚besplatno lečenje‚‚.
Kada sam imala jedno dete, uvek je problem šta kada se razboli, kako na posao. Kada imam dvoje, situacija je duplo teža. Isidora je period virusa davno prošla ali šta kada su dugi raspusti, gde sa njom ? Sa jedne strane je tužno kada umesto da se radujete dečijem predahu, vas čekaju logističke brige.
Razlika u godinama između dece je takođe diskutabilna. Sa jedne strane, odlično je što je Isidora prvak pa ne moram da jurim i za njom ali ne pamtim kada je to dete uradilo domaći na miru. Jedno dete traži fizičku prisutnost a drugo pažnju i pomoć u radu. Ne znam šta se promenilo od kada sam ja bila dete ali je škola postala obaveza za roditelja.
Nedavno sam čitala tekst o ženi koja ima jedanaestoro dece. Rekla je da nije mnogo teško jer se deca čuvaju međusobno i da svako dete ima svoje obaveze. Ne sumnjam da je tako ali se pitam samo koliko veša dnevno pere ta žena. Odgovor je usledio na kraju teksta kada je žena rekla da je najveći horor bio kada im se pokvarila mašina za veš. Ja samo mogu misliti kako izgleda kada se razboli poneko dete od tih jedanaest, ili kada treba negde da krenete porodično, to više izgleda familijarno.
Sada treba da shvatim da imam dve individue. Da ono što je najbolje za Isidoru, nije i za Drinu i obrnuto. Da smo i u jaslama i u školi. Da imamo dva rođendana, letnji i zimski.
Ne mogu da apelujem čitaocima da imaju više dece jer sam apsolutno svesna okruženja u kom živimo i koja je odgovornost na roditelju jer dok mi zarađujemo za račune nama sistem vaspitava decu. Ali mogu da kažem da treba samo malo više da uživamo u deci bilo da ih je dvoje, troje ili jedanaestoro. Ali verujem da mama jedanaestoro to zna, i te kako.
Komentari 0