Foto: Pixabay
Ovde sam već navikla da me redovito preplavi talas poniznosti, svojevrsni osećaj krivice što testiram svoju sreću. Naime, udala sam se za čoveka koji samostalno razvrstava svoje čarape, i to ne samo svoje, već i kćerkine. Hešteg: blagoslovena sam. U prevodu: žao mi je što satima kuvate, perete veš i ribate toalete dok Vaši partneri sede na kauču i gledaju fudbalsku utakmicu ili igraju videoigrice, nije mi želja trljati Vam svoju i partnerovu raspodelu kućnih poslova u lice.
Ono što, ipak, često čujem kada mi izleti kako moj suprug priprema samostalno kolače ili slaže veš jest kako sam srećna po tom pitanju. “Wow, kakva si ti srećnica! I ja bih volela da moj suprug to radi”, često čujem od drugih žena (i da, uvek su to žene).
Iz nedavne studije objavljene u časopisu “Rod i društvo” moj odnos sa suprugom pri podeli kućnih poslova svakako je izuzetak. Analizirajući anketne podatke iz cele zemlje u razdoblju od 1976. do 2016. godine, istraživači sa Univerziteta u Chicagu otkrili su kako stavovi Amerikanaca/ki su više usmereni na ravnotežu polova unutar radnog okruženja, nego unutar porodice. Naime, većina Amerikanaca i dalje veruje kako bi žene trebale preuzeti veći deo odgovornosti oko kućnih poslova, kao i vaspitanja dece. I dok studija pokazuje kako moderni očevi provode tri puta više vremena u odgoju dece od naših dedova 1965. godine, tih tri puta više (sa širokim spektrom za grešku u analizi) je i dalje svega osam sati nedeljno. Ipak, da se razumemo, suprugovo i moje razumevanje po pitanju raspodele kućnih poslova nije bilo automatsko. Bilo je teško zarađeno. Sada pitam, nakon godina zahtevanja.
Vapitala me majka koja je uglavnom ostajala kući i otac koji je voleo takav odnos, dok je moj suprug znao malo toga o vođenu domaćinstva, a još manje o kuvanju kad smo se venčali. Još ga uvek zezam radi nereda koje je znao napraviti u pokušaju pripreme Liptonovih rezanaca pre nego što smo se venčali, dok smo jedne noći moja kuma i ja kampirale u dnevnom boravku pokušavajući izraditi aranžmane za naše venčanje. Veći deo prvih godina braka radila sam 60-satnu smenu kao novinarka i odrađivala dodatnu smenu kući: kuvala, spremala i skupljala njegove prljave, zgužvane čarape iz dnevnog boravka. Rođenjem naše devojčice sve se promenilo. Ona je vrištala, obavljala nuždu i stiskala svojim prstićima poput klešta moje prste moleći me da ju držim svake sekunde. I što je ona glasnije plakala, to je moj glas postajao glasniji.
“Molim te, isprazni mašinu za sudove!” “Molim te, mešaj umak od sira!” “Molim te, pripremi umak od sira!” “Molim te, nemoj da moram moliti!”
U ranim danima roditeljstva pretvorila sam se u pasivno-agresivno stvorenje ljutito ignorišući kule od posuđa u sudoperi, kao i gomilu veša na podu kupatila tretirajući supruga sve dužim periodima tišine dok su dani u kojima je on eskivirao samostalno išta pospremiti prolazili, a beba stvarala sve veću količinu prljavog veša i suđa. Kada bi me pitao što nije u redu, jednostavno bih odgovorila kako nije ništa ili kako ne želim o tome razgovarati.
Šta sam pritom mislila: “Ništa nije u redu. Zar ne vidiš samostalno kako trebam tvoju pomoć?”
Komentari 0