Moji su roditelji odavno uspostavili pravilo da niko od moje braće i sestara, kao ni ja sama, ne sme koristiti društvene mreže dok ne napuni 13, što je kasno u poređenju sa mojim prijateljima koji koriste Instagram, Wattpad i Tumblr od svoje 10.
I dok sam bila ponekad znatiželjna prema sadržaju koji zasmejava moju sestru, kao i prema onom koji ona komentariše, ali i po pitanju sadržaja koji se sviđa mojim prijateljima, ipak nisam pokazivala neko posebno interesovanje prema društvenim mrežama, i, kako nisam imala “pametni telefon”, nije mi to bilo toliko zanimljivo.
Ali onda, pre nekoliko meseci, kada sam napunila 13, napravila sam naloge na Facebook-u i Twitter-u. Prva stvar koju sam uradila je, naravno skrolovanje kroz mamin profil.
Tada sam shvatila – iako je ovo možda prvi put da mi je dozvoljeno da pristupim društvenim mrežama, definitivno nije prvi put da su fotografije i priče o meni podeljene na njima. Kada sam videla sve fotografije, koje je ona postavljala godinama na Facebook, osećala sam se uvređenom i izdanom.
Tu, svima dostupno da vide, su bili svi moji sramotni trenuci iz detinjstva: Pismo koje sam napisala Zubić vili kada sma imala pet godina, fotografije mene kako plačem kada sam bila beba, čak i one mene sa odmora kada sam imala oko 12 godina, a za koje nisam ni znala da postoje. Delovalo je kao da je čitav moj život dokumentovan na njenom profilu, i punih 13 godina ja nisam znala da se to dešava.
Mogla sam da razumem zašto je moja majka to sve objavila – našoj je familiji, kao i prijateljima, zanimljivo da isprate sve te slatke i smešne trenutke u mom životu. Ali meni su bili ponižavajući.
Kada sam prešla sestrine tvitove, shvatila sam čemu se smejala. Često me je citirala, te je delovao kao da je sve što sam joj ikada rekla, a što je njoj bilo smešno, bilo fer za objaviti.
To su sve, dakle, stvari za koje ja nisam znala da se objavljuju.
Kada sam napunila 13, mislila sam da tek započinjem svoj javni život, a ustvari već postoje stotine i hiljade fotografija i priča o meni, koje će živeti zauvek, htela ja to ili ne, i nisam mogla to da kontrolišem. Bila sam besna; lagali su me i izdali.
Dala sam sebi dovoljno vremena da se smirim, a potom sam jednostavno rekla mami i sestri: “Nemojte ovo više raditi bez moje dozvole.”
Priznala sam im da sam se osećala kao da mi je privatnost narušena, jer smatram da nisu imale pravo da objavljuju stvari o meni, bez moje dozvole.
Bile su iznenađene kada su saznale kako se osećam po tom pitanju. Nisu ni slutile da ću tako odreagovati jer im nije bila namera da me osramote, već da dokumentuju sve što je njihova mlađa sestra/ćerkica radila od detinjstva do ranih tinejdžerskih dana.
Nas tinejdžere često opominju da nismo dovoljno zreli da bismo razumeli da je sve što objavimo na društvenim mrežama trajno, ali bi i roditelji trebali da malo porazmisle o njihovoj upotrebi te kako to potencijalno može da utiče na živote njihove dece.
Nekoliko meseci nakon što sam otkrila svoje neodobreno prisustvo na društvenim mrežama, postala sam aktivnija na Facebook-u i Twitter-u. Ali sam tek devet meseci kasnije počela da stvarno razmišljam o tom svom prisustvu.
Svakog se oktobra u mojoj školi održava edukacija upravo o digitalnom otisku svakog od nas, i online sigurnosti. Naglašava se uvek to da ne trebamo nikada postavljati ništa negativno o bilo kome, kao ni neodobrene neprikladne fotografije, jer bi to itekako moglo da utiče na naše živote, naše školske dane, pa i na naš budući posao.
Jedanko tako nas uvek upozore i na online predatore, i to je nešto što me oduvek užasavalo – jer sam mogla da pregledam bilo čiji profil, kao što je bilo ko mogao moj. A taj neko možda želi da mi naudi. Ali budući da nisam u kontaktu sa strancima i pazim koje informacije o sebi dajem online, ne moram baš mnogo da brinem.
Iako nisam ništa negativno postavljala na svoje profile, ovi su me razgovori naterali na razmišljanje – kako moje ponašanja na internetu sada može da utiče na moju budućnost.
Uprkos svemu što se desilo sa mojom mamom i sestrom, napravila sam jednu od najčešćih grešaka: svi moji profili na društvenim mrežama su javni.
Tako da sam ih odmah prebacila na privatne. Isključila sam sve opcije koje beleže moju lokaciju. Potom sam obrisala sve moje objave. Shvatila sam da imati 13 godina i koristiti društvene mreže nije sjajna ideja, čak iako nisam bila opsednuta njima.
Moji profili stoga ostaju deaktivirani. Planiram ih koristiti nekad u budućnosti, verovatno ne pre nego maturiram.
To možda i jeste dramatičan potez za jednu 13-ogodišnjaknju, ali iskustvo sa mojom porodicom, kao i upozorenja i horor priče koje sam čula u školi su me upozorili, te bih se radije skolinila od toga, za sada.
Zaista nemam osećaj da propuštam nešto, jer vjerujem da čuvam sebe od nečega što bi potencionalno moglo da me ugrozi.
Za moju generaciju, biti anoniman više nije ni opcija. Za mnoge od nas opcija online prisustva je donesena i pre nego progovorimo. Drago mi je što sam tako rano odlučila šta online prisustvo zaista znači. Pa, iako sam bila ponižena onim što su moja sestra i majka postavljale, to me je postaklo da popričam sa njima, onako kako bi, cenim, sva deca trebalo da popričaju sa svojim roditeljima. I što je najbitnije, shvatila sam kako želim da koristim društvene mreže – u budućnosti.
Izvor: Sonia Bokhar – fastcompany.com
Komentari 0