Zašto ne volim da kuvam

Foto: Pixabay

Kao majka dvoje dece koja rastu i kojima su potrebni zdravi obroci, ja sam jedna od onih žena koje kuvaju skoro svaki dan. Moja deca ne jedu brzu hranu, ne sendvičuju prečesto, znaju šta se sve melje i gura u paštete i viršle pa ih ne jedu, znaju da je margarin loš momak a maslac dobar, znaju čak i da svašta nešto naprave, i naravno to sam ih ja naučila, ali ja eto, ne volim da kuvam. Nerado to priznajem, ali eto priznajem…

Prvo, baš zato što moram. Dok mi se još krčka ručak za danas, dakle još nije gotov, mene već tišti i muči šta bi to moglo da se skuva sutra? I zašto mora da se svaki dan kuva…i jede? Da, znam čovek ne živi da bi jeo, nego jede da bi živeo, ali …eto ja to ne volim.

Zašto? Volim toliko puno drugih stvari da radim. I po prirodi nisam lenština. Mogla bih u bašti i voćnjaku da provedem ceo dan u baš teškim fizičkim radovima i u tome da uživam. Baš volim da prčkam po zemlji, da sam na vazduhu, bez obzira kakvo je vreme napolju. Volim da šijem, heklam, štrikam. Da čitam, da šetam, da sređujem kuću, da ribam (da, čak i da ribam) jer sve te stvari kad radiš, vidi se da su urađene. Postoje još neko vreme. Suknju koju si sašila nosiš godinama, sređena kuća se vidi bar neko vreme, posađene biljke cele godine cvetaju, neke i više godina, paradajz rađa do prvih mrazeva, samo ručkovi nestaju u vidu lastinog repa i niko ih se ne seća koliko već sutradan. Jer sutradan je tu novi, sveži današnji. Ručak ne traje čak ni do večere, a i ako potraje to su ostaci, tako nekako – ružna reč… I niko neće za večeru ostatke od ručka, svi hoće svežu večeru.

Eto recimo, gledam poslove koje obavlja moj, ili bilo čiji muž. To su sve neke tako velike i bitne stvari, koje se prepričavaju. Vlada je posadio voćnjak, pre dosta godina, i kad neko dođe u goste, obavezno pita kako voće, pa ide u razgledanje i divi se i hvali voće… Dobro, smejte se slobodno, ali niko ne pita koliko je ručkova skuvala Jasmina za sve ove godine, šta najbolje sprema, za koji kolač je prava majstorica. Nisam ljubomorna, naravno da nisam, jer i ja sam, kad bih završila svoj ručak – koji primećuju samo kad ga nema – išla da pomažem oko voća i bašte i dvorišta i svega.

Pre par godina smo rekonstruisali krov, imali majstore i puno dvorište krševa i lomova. I kada se sve završilo Vlada je bio taj koji je bio sa majstorima na krovu na 40 stepeni, a Jasmina pored ringle i rerne na 45 stepeni se ne pominje. To je nevažno. Majstori rade na solarnu energiju, ne na moje doručke i ručkove? Dobro, slobodno se smejte, ali eto to omalovažavanje svih tih svakodnevnih sitnih poslova koji se moraju, nekako se podrazumeva. I to je baš onako, nekako demorališuće…