Protojerej Dimitrije Smirnov
Potojerej Dimitrije Smirnov, šef Patrijaraške komisije za pitanja porodice, zaštite materinstva i detinjstva:
– Malo dete brzo raste. Ako je ono bez oca, tj. ako ima samo majku, onda je ona prinuđena da radi. Zbog toga ona dolazi u situaciju da svoje dete upiše u vrtić. Ja sam kao dete mnogo vremena proveo u vrtiću. Dešavalo se čak da odem u ponedeljak ujutru i vratim se tek u petak uveče. Viđao sam roditelje svega dva dana u nedelji. Još sam tada, kada mi je bilo četiri godine, obećao sebi da svoju decu nikad neću dati u vrtić, jer ne mogu zamisliti neprirodnije stanje za dete od tog. Zašto kažem neprirodnije? Zato što u porodici sa puno dece nema dece istog uzrasta (osim ako to nisu blizanci), te se stoga između starije i mlađe dece u ovakvim porodicama izgrađuju posebni odnosi.
Deca koja su podeljena po uzrasnim grupama brzo se pretvaraju u čopor vukova, gde glavnu reč vode oni najnevaspitaniji i najpodliji. To lomi psihu dece, i ona postaju agresivna i nasilna. Ja, kao čovek koji je godine proveo u vrtiću i po dečijim kampovima, savršeno znam kako se tamo dete oseća. Ako sanjam nešto iz detinjstva, budim se obliven hladnim znojem. U kampovima je bilo potrebno sve vreme boriti se za opstanak sebe kao biološkog organizma. Ja sam u letnji kamp uvek odlazio sa nožem, koji sam pakovao na dno kofera. Nisam ga koristio, ali sam ipak plašio one koji su pokušavali da mi učine neku neprijatnost. Jer često se dešavalo da osmorica krenu na jednog.
Kako se vaspitavaju deca lišena roditeljske pažnje? Ona su prepuštena sama sebi. Njih vaspitava ulica, a sada i razne naprave u kojima su prisutne najrazličitije gadosti koje kod njih provociraju agresiju.
Imati jedno dete zalog je nesreće. Čovek koji je odrastao u porodici bez oca – duboko je nesrećan. Mi ulažemo vansebne napore, uključujući tu i one materijalne prirode, da prevaziđemo taj gubitak, ali, svejedno, svako dete duboko boluje što nema porodicu. Svest o tome da ono ima majku, oca ili makar baku, veoma mnogo znači. Ta patnja isušuje njegov um i njegove sposobnosti. Neka deca gube i sposobnost osmehivanja. Da bi ona počela ponovo da se osmehuju, potrebno je provesti godine i dati im svu svoju ljubav i nežnost. Čak i ako dete poseduje sva materijalna dobra, a roditeljske ljubavi nema, ono je duboko nesrećno. Ništa ne može da zameni roditeljsku ljubav i nežnost.
Mnogi parovi posle razvoda govore kako su ostali u odličnim odnosima. Ali kome su potrebni vaši odnosi? Detetu je potrebna porodica. Njemu je potreban otac, zbog toga što je on glavni vaspitač, glavni hranitelj i glavni autoritet porodice.
Komentari 0