Foto> Pixabay
Patnja je sastavni deo života, a glavni uzroci patnje u savremenom svetu su strah, pohlepa i krivica. Osnovna potreba svih ljudskih bića jeste da se osećaju sigurno, a veliki broj osoba danas strahuje za svoj život. Razloga za strah ima pregršt – svuda u svetu jačaju desničarski politički pokreti, a pripadnici nacionalnih manjina imaju osećaj da nisu željeni.
Iako žive na tlu Amerike više od 500 godina, Afroamerikanci osećaju da tu ne pripadaju i da su građani nižeg reda. Barak Obama je od Bele kuće napravio dom za sve rase, ali njen sadašnji stanar vodi sasvim drugu politiku, smatra dr Salman Ahtar, profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu „Džeferson”, analitičar Psihoanalitičkog centra Filadelfija i autor planetarno popularnih knjiga „Psihologija patnje”, „Psihologija dobrote” i „Psihologija zla”.
Dr Ahtar bio je gost Beograda na upravo završenoj konferenciji Evropske federacije psihoanalitičkih psihoterapeuta, koja je održana u organizaciji Društva psihoanalitičkih psihoterapeuta Srbije. U razgovoru za „Politiku” govori o korenima patnje u savremenom društvu i objašnjava zbog čega veruje u ljudsku dobrotu.
U svojoj knjizi „Psihologija patnje” pišete da je pohlepa jedan od glavnih uzroka patnje u savremenom svetu.
Potrošačka psihologija odavno je prešla granice zapadnog sveta i suvereno se širi celom planetom. Kapitalistička kultura stalno usađuje nezadovoljstvo zbog neposedovanja stvari – kada nakon napornog dana sednem u fotelju da pogledam televiziju, na njoj ću odmah videti reklamu za veći i bolji televizor. Odjednom, ja koji sam bio kompletno srećan sa svojim televizorom, postajem nesrećan jer nemam veći i bolji ekran. Tržište automobila stalno izbacuje nove modele koji se međusobno neznatno razlikuju da bi ih ljudi stalno kupovali. Kada sam pre deset godina odlučio da kupim nova kola, želeo sam mali gradski automobil, ali mi je moj američki prijatelj rekao: „Moraš da kupiš ’mercedes’! Ako voziš mali automobil, misliće da si siromašan i nećeš imati nove pacijente jer ljudi daju novac onima za koje misle da im novac ne treba.”
Američki psiholog Gordon Olport govorio je da je čovek toliki proizvođač da proizvodi čak i svoje potrebe.
Cela industrija marketinga radi na tome da nas ubedi da nam trebaju stvari koje nam zapravo ne trebaju. Daću vam primer – pre tri godine kupio sam novi mobilni telefon. Od tada su izašla tri nova modela i mene stalno bombarduju reklamama da kupim noviji model jer on ima bolju kameru, jaču memoriju, tanji ekran, ali meni sve to ne treba i neću kupiti novi telefon dok se stari ne pokvari. Međutim, moj sin želi sve što je najnovije – on ima kola koja vrede 125.000 dolara i stalno razmišlja da mu treba nešto novo i jače. Mašta o „lambordžiniju” od 300.000 dolara.
Za razliku od Frojda, koji je imao prilično sumorno mišljenje o ljudskoj prirodi i tvrdio da je vera u dobrotu „zla iluzija”, vi verujete da su ljudi dobri. Šta vas čini optimistom u svetu u kome se svaki dan dešavaju teroristički napadi, masovna ubistva i pretnje novim svetskim ratom?
Ja mislim da ljudska bića imaju potencijal da budu i dobra i loša. Volim da koristim klavir kao metaforu jer on može da proizvodi i lošu i dobru muziku u zavisnosti od toga kako svirate na njemu. Ako neko zna da svira, klavir će dati fantastičan zvuk, ako ja počnem da sviram to će biti kazna za uši. Ali, moramo imati na umu da se i dobra i loša muzika nalaze unutar klavira.
Mnogi psiholozi smatraju da je optimalna doza patnje neophodna da bi se dete razvilo u kvalitetnu ličnost.
Neka vrsta patnje i razočarenja – jeste. Kada ste dete, mislite da su vaše želje zapovest za roditelje. Ako vam roditelji daju sve što poželite, postajete lenji, arogantni i nemotivisani za rad i učenje. Dete mora da odrasta uz „da” i „ne”. Ako se dete igra loptom i ona odleti na ulicu, roditelj mora da kaže: „Ne smeš da potrčiš za loptom”, jer će ono poginuti ako istrči na ulicu. Svako dete treba da ima granice. „Ne” je neophodno da bi dete naučilo gde su mu granice, da bi naučilo da deli i shvati da postoje drugi ljudi čije su potrebe jednako važne.
Od čega zavisi da li će deca odrasti u dobre ili loše ljude?
Pre svega od prisustva ili odsustva roditeljske ljubavi – prvo majčine, onda očeve, braće i sestara, deke i bake… Ako smo voljeni, dolazimo do zaključka da smo vredni, korisni i dobri.
Kada dete nauči da pliva ili vozi bicikl, ono će odmah izgovoriti rečenicu: „Mama, gledaj me”, jer želi verbalnu nagradu. Ako od roditelja dobije pohvalu za svoj trud, ono odrasta u uverenju da je spremno za velika dela. Kada ohrabrujemo dete da čini dobra dela, ono odrasta u dobrog čoveka.
Autor> Katarina Djordjevic
Komentari 0